Поводом 90 година од рођења Добрице Ерића, подсећамо на разговор који је са њим водио Мило Глигоријевић у згради „Борбе” 1968. године.
„Ја заиста не бих имао ништа од живота кад не би било песме”, каже Добрица Ерић, песник из Груже, добитник овогодишње књижевне награде „Младо поколење”.
— Кад бисте ви, Добрице Ерићу, у својству новинара разговарали са сељаком — песником Добрицом Ерићем, шта бисте га питали?
Песник из Груже се мало замислио. Он је дошао у зграду „Борбе” убеђен да ћемо га питати о награди „Младо поколење” коју је добио за збирку дечјих песама „Славуј и сунце”. Уверени, међутим, да се са Добрицом Ерићем може разговарати без икаквог повода, намерно прећуткујемо ту награду.
— Питао бих га — одговара нам песник најзад — нешто о значају песме… Да није песме шта би имао од живота? Да, баш тако бих га питао.
— Да ли је лако одговорити на то питање?
— Сасвим лако. Ја заиста ништа не бих имао од живота кад не би било песме.
— Па шта остаје нама који нисмо песници, обичним смртницима?
— Свако има некакву своју веру — одговорио је Добрица Ерић.
Размишљамо мало о тим песниковим речима. Чини нам се да је у праву кад то каже, јер, бар у том тренутку, наша радозналост равна је његовој љубави за песму. Хоћемо да знамо како живи најпознатији песник са села. Ерић каже да је свака његова година подељена на четири начина живљења. Зима је за рад, пролеће за одлазак у природу, за шетњу Калипољем, лето за довршавање започетих мисли и разговора са људима, јесен за путовања. Каква путовања?
— Читава два месеца нисам се смирио. Ишао сам од града до града, од села до села и читао песме. У једној школи у Зеници три дана сам без престанка говорио стихове.
Питамо га иде ли сам или са другим песницима. Одговара да понекад иде сам, понекад са пријатељима, али моли да га не разумемо погрешно. Не пише он само у зимским данима. И онда кад путује пише, и онда кад разговара са људима, увек пише.
— А пишем — каже — чудно. Не пишем, у ствари, већ сањам песму. Смишљам полако строфу по строфу и кад смислим све, тек онда бележим. Кад забележим, прође узбуђење, останем некако празан и несрећан. Тако до новог узбуђења.
— Радите ли на њиви?
— Припомогнем понекад, али ретко.
— Колико зарађујете?
— Зарађујем толико колико је мојој породици довољно. Кад бих вам рекао суму чудили бисте се — зар и од тога може да се живи. Али то је више него што смо икада имали. Моји су задовољни.
Желимо да знамо затим ко му први прочита песме. Да ли је то супруга, да ли неко од пријатеља, песника. Каже нам да Драгиша Витошевић први види његове песме и не само песме већ и прозне текстове. Драгиша Витошевић једини зна и за његове дуге прозне записе „који још нису у таквом облику да би се могли назвати новелама или романима”. А песме често чита мајци. Она га је разумела онда када га нико није разумео.
— Кад споменусте разумевање, какав је ваш статус у селу? Јесте ли ви за сељаке одрођени сељак, прослављени писац с којим је тешко разговарати или настрани „филозоф” којег је тешко разумети?
— Ништа се није променило. Мојим сељанима драг је сваки мој песнички успех као што се и ја радујем њиховим успесима на њивама.
— Хоћете ли икада напустити Гружу?
— Не, заиста нећу. Песма је тамо где је песник. Завирите у часопис „Расковник” и видећете колико тамо има песме из Шумадије. Уосталом, у мојим песмама наћи ћете љубав, чари природе и призоре сеоске свакодневице. Кад бих напустио село и настанио се у граду ко зна да ли бисте ишта нашли у мојим песмама.
Добрица Ерић је повисок, мршав и веома младолик. У тридесет другој години то је веома вредан и просто срдачан човек. Награђена збирка песама „Славуј и сунце”, о којој нисмо ни разговарали, шеста је објављена књига тог сељака коме „живот без песме не би значио ништа”.