Језик као чувар огњишта
У времену када се српски језик све више сужава и осиромашује, поезија Добрице Ерића стоји као последњи бастион старих, сочних, домаћих речи које миришу на земљу и свеже печен хлеб. Да бисте разумели Добрицу, морате разумети његов речник. Он није само користио речи — он их је спасавао од заборава, гланцао их док не засијају и враћао у живот. Ево кратког подсетника на кључне појмове његовог лирског света:
Завичај: Код Добрице ово није географски појам, већ духовно стање. То је место где почиње свет, простор где свако дрво има име, а сваки камен скрива причу. Завичај је лек против отуђености.
Моба: Више од пуког рада на њиви. Моба је саборовање, заједништво, тренутак када се мука дели да би била мања, а радост да би била већа. Управо је из тог духа настала и његова чувена песничка дружина „Сунцокрет”.
Лампек: Алхемичарски казан шумадијског сељака. Око њега се воде најважнији разговори, ту се ћути, тугује и слави. Лампек је симбол трансформације земаљског плода у ватру која греје изнутра.
Здравица: Није само кафански поздрав, већ молитва за столом. Добрица је вратио достојанство лирској здравици, претварајући је у благослов који снажно повезује претке и потомке.
Свитац: Најважнији становник Добричине космогоније. Свитац није само буба која светли; он је искра наде у мраку, звезда која је сишла међу травке да покаже пут онима који су залутали у ноћи.