Тајна чаробне меморије књижевника
Да ли можете да замислите да знате хиљаде и хиљаде стихова напамет, тако добро да вам никада, баш никада, не затреба подсетник? Док већина писаца на књижевне вечери долази са торбама пуним књига и папира, Добрица Ерић је пред децу излазио празних руку, али препуног срца и главе. Он је био јединствени песник који је могао сатима да рецитује своје поеме, а да не погреши ни једно једино слово.
Његова меморија била је фасцинантна. Добрица није „учио” своје песме — он их је живео. Говорио је да се песме у његовој глави саме слажу као зрна пшенице у амбару. Када би изашао пред малишане, из њега би потекла река стихова о Гружи, свицима, вашарима и првим љубавима, а публика би остајала зачуђена како му никада не понестане речи.
Сам Добрица је ту своју невероватну вештину објашњавао врло једноставно: „Не записујем стихове, све памтим. То није лако, али је добро, јер сам одвојен од оловке и хартије и све се догађа у глави.”
Деца су га често питала како му се песме не помешају, а он би се само заверенички насмејао и рекао да свака песма има своју „фиоку” у његовој машти. Овај „живи споменик речи” нас учи да је пажљиво слушање и памћење лепоте заправо највећа библиотека коју човек може да поседује. Због тога, када данас читамо Добрицу, ми заправо слушамо одјек његових мисли које су биле толико снажне да су морале да остану запамћене заувек.