Жетва поезије у Милановцу

У магли рудничких јаруга, међу људима којима је шака огуглала на рало, а срце омекшало на песму, настала је једна необична моба. На њој се није пластило сено нити брао кукуруз — жетва се овога пута одвијала у стиховима.

Добрица Ерић и његови саборци пожелели су да завичајни занос, песничко искуство и заједничку судбину преточе у дружину која ће окупљати песнике са села. Тако је, под Рудником, рођен „Сунцокрет” — песничка дружина настала из потребе да њени чланови изборе своје право на дисање и место под сунцем.

О рађању те необичне песничке поворке, чији су чланови веровали да је „стих глад, а љубав вечера”, писао је Бранко Јовановић.

Били су ту Милена Јововић из Добраче, Вукосава Андрић из Велике Дренове, Србољуб Митић из Црљенца код Пожаревца, Милутин Бељаковић из Брестовца, али и многи други — из Груже, са Космаја, из Мачве, Поморавља и других крајева.

То нису били људи чији се свет завршавао на међи њиве или сеоског атара. Китс, Јесењин и Јевтушенко више им нису били непознати. Разговарали су о Драјзеру и Достојевском, спорили се ко је бољи, надметали се аргументима и призивали у сећање ликове, сцене и детаље из прочитаних књига.

Називали су их „сеоским Орфејима”, а још чешће песницима-сељацима. Управо се око тог назива временом јавила недоумица. Некада је израз „песник-сељак” означавао човека са села који је, уз свој свакодневни посао, имао и жељу да пише песме. Али многи међу њима одавно више нису били само људи који покушавају да пишу — постали су признати песници.

Нико од њих није желео да се одрекне свог сељачког порекла и живота, али су сматрали да песничка вредност не може зависити од тога живи ли човек у селу или граду. Зато им је одредница „песници са села” изгледала тачнија и праведнија.

Јер, како су говорили — поезија је поезија, и тиме је све речено.

Сусрет под Рудником

Окупили су се у Горњем Милановцу са жељом да своје дотадашње неформално заједништво претворе у нешто трајније. Требало је пронаћи име које ће их повезивати и место из којег ће њихова дружина деловати.

Тако је у малом граду под Рудником никао један нови „Сунцокрет”.

То име ставили су уз пуни назив — Дружина песника са села. Њено седиште требало је да буде у Горњем Милановцу, где је одржан и оснивачки скуп, а подршку су пружили општина и Народни универзитет.

Добрица Ерић је потребу за таквим удруживањем објашњавао положајем песника који су стварали далеко од великих књижевних центара.

„Песници са села нису више беле вране ни у својим селима, ни у својој литератури”, говорио је Ерић, додајући да се, ипак, још не може рећи да су у потпуности стекли „своје право на дисање, на своје место под сунцем”.

Услови за њихову афирмацију били су бољи него раније, али су многа врата и даље остајала затворена.

Ерић је то описивао песнички: лептири њихових песама већ су прелетали границе завичајних башти и разносили прах њиховог цвећа и класја по туђим атарима, али су над њиховим сновима и књигама још лебдели иронични осмеси.

Зато им, сматрао је, није било потребно још једно књижевничко удружење, већ нешто непосредније и ближе њиховом начину живота.

Дружина.

Њихова песничка моба и њихова жетва поезије.

Зашто баш „Сунцокрет”?

Око потребе да се удруже није било спора. Већина је била сагласна и да њихово средиште буде под Рудничким венцем, одакле је долазио велики број песника.

Остало је само питање имена.

А онда су се сетили сунцокрета.

Био је то цвет дубоко везан за село, али истовремено и нешто много више од обичне биљке. У њему су видели храну, лепоту и симбол. Око њега се окупљају пчеле, његова глава прати сунце, а корен му остаје дубоко у земљи.

Чинило им се да ниједно име не може боље да их представи.

„Сунцокрет је и сунце. Ми смо окренути и песми и сунцу, и једно и друго нас храни”, говорили су.

За њих је сунцокрет постао метафора песника са села.

Човека укорењеног у земљу, а погледом окренутог небу.

„Сви смо ми, коначно, помало сунцокрети — са ногама у блату, а очима плаховито и вечито окренутим плаветнилу у некој надстварној визији.”

Док је на рудничким висовима још лежао снег, а магла прекривала јаруге, у једној малој соби у Горњем Милановцу рађао се њихов „Сунцокрет”.

И сама та слика деловала им је као симбол договора који су тог дана постигли.

Дружина која треба да отвори врата

Замисао је била да „Сунцокрет” окупља даровите песнике са села из свих крајева тадашње Југославије, организује им песничке вечери, помаже да њихове песме стигну до читалаца и препоручује их издавачима и часописима.

Њихови радови требало је да буду објављивани и у сталном подлиску „Таковских новина”, чији је уредник био Добрица Ерић.

За председницу дружине изабрана је Милена Јововић, док су Драгиша Витошевић, Живадин Стевановић, Добрица Ерић и председник Народног универзитета Отовић изабрани за чланове Управног одбора.

За неке од окупљених то је био и први пут да говоре пред једним таквим скупом.

Присећали су се времена када се на човека са села који пише песме гледало са подсмехом — као на занесењака који „лови птице у ваздуху”, уместо да гледа од чега ће живети.

Ту су били Михаило Брашић из Опарића и Момчило Тешић из Глумча код Ужичке Пожеге, старине седе косе, у шајкачама и чојаним оделима; Живадин Стевановић, заљубљеник у историју Груже; Александар Ђорђевић, лирик и надреалиста; Боривоје Симић из Начана код Прокупља и многи други.

Говорили су онако како су и песме писали — једноставно, снажно и из живота.

Двадесет песника, двадесет судбина

После подне почело је читање стихова.

Да је сала била и два пута већа, забележено је, поново би била пуна.

Пред публиком се нашло двадесет песника — двадесет различитих судбина и двадесет прича. Слушали су их ђаци и војници, професори и металци, ратари и официри, конобари и пензионери.

Није било збуњености ни устезања.

Песници су говорили као да стихове казују пред мајком, пријатељем или пред самима собом.

Најстарији међу њима био је Михаило Брашић, који је већ напунио седамдесет година. Најмлађи — Драган Сарачевић, још основац.

Само његово присуство било је довољно да неко примети:

„Ово наше никад се угасити неће. Има ко да нас настави.”

У том тренутку чинило се као да сваки песник говори у име свих оних којима је стих био глад, а љубав вечера.

На бини и у публици више није било странаца. Препознавали су једни друге, дозивали се и откривали лица која су до тада можда знали само по имену или песми.

„Као што је настао свет”

Милена Јововић причала је да је од доласка у Горњи Милановац написала око двадесет песама.

„Мислим да је то доста. А све је то раније ћутало и тињало у мени”, говорила је.

А када су је питали како је настала нека песма, признала је да то не уме да објасни. Питање је зато упутила Србољубу Митићу:

„Србо, шта би им ти рекао?”

А Срба, Србољуб Митић из Стига, није имао једноставан одговор.

„Како је настала? Па тако, као што је настао свет. Као нешто што је морало да дође. Ко зна, можда је она у мени настала још од детињства. Можда је баш прексиноћ била у неком свом настајању. Можда је штета што је нисам пустио да још расте.”

Управо се у тим речима можда најбоље видело шта је окупило све те различите људе.

Нису умели увек да објасне одакле песма долази.

Само су знали да мора да дође.

Моба песника и жетва поезије

Испричали су се, изјадали, читали стихове и договорили да се поново састану.

Горњи Милановац постао је њихов нови град домаћин, место у које ће се враћати са новим песмама и новим причама.

А до следећег сусрета, неко ће можда већ знати напамет стихове које је те вечери чула публика. Неко ће понети са собом песму Милене Јововић. Неко ће запамтити речи Србољуба Митића. Неко ће први пут поверовати да песник не мора да живи у великом граду да би његов глас стигао далеко.

Јер „Сунцокрет” није основан само да би песници са села добили име своје дружине.

Основан је да би се пронашли, препознали и помогли једни другима.

Да они који су ногама били дубоко у земљи могу слободно да држе очи окренуте небу.

На растанку је, ипак, изговорена и једна опомена:

„Велики посао смо обавили. Само не бисмо хтели да нам ово још у почетку зариба.”

Тако је, под Рудником, почела прича о „Сунцокрету” — дружини замишљеној као моба песника и жетва поезије.