У магли рудничких јаруга, међу људима којима је шака огуглала на рало, а срце омекшало на песму, никла је једна необична моба. Није се пластило сено нити брао кукуруз, већ се жетва одвијала у стиху. Добрица Ерић и његови саборци решили су да свој завичајни занос преточе у дружину „Сунцокрет”, тражећи своје право на дисање и место под сунцем. Овако је Бранко Јовановић забележио рађање ове песничке поворке која је веровала да је стих глад, а љубав вечера.
За њих као да више нема тајни. За Добрицу Ерића из Доње Црнуће, за Милију Јововића из Добраче, Вукосава Андрића из Велике Дренове, Србољуб Митић из Прњавора, Милутину Веласковића из Брестовца. И за све остале, из Груже, са Космаја, из Мачве и Поморавља. Нису више тајна за њих ни Кит ни Харолд Маја, ни Јесењин ни Етушенко. Разговарају, као узгред, о Драјзеру и Достојевском: ко је бољи? Па се надмећу, па се бране. И доказују оно што тврде: знаш онај детаљ, сећаш се оног лика?
Назвали су их сеоским Орфејима. Знају их, међутим, као песнике-сељаке. У почетку је то име свима било јасно. Данас се мало буне: зашто песници-сељаци? Некад је песник-сељак значио сељака који би хтео да буде песник; данас он јесте песник. Нико се од њих не одриче свога сељаштва, али ако је неко песник онда је свеједно да ли је сељак или „грађанин”. Зато је, кажу, боље рећи — песници са села. То је и тачније, и праведније. Поезија је поезија, и тиме је све је речено.
Сакупили су се пре неки дан у Горњем Милановцу. Сви су готово били ту. Пожелели су да се и званично удруже, да нађу име које ће за све бити једино и право. Тако је у малом граду под Рудником никло један нови сунцокрет: Ставили су ову реч у наводнике, означили је великим словом и прикачили свом пуном имену — Дружина песника са села. Патрон „Сунцокрета” биће општина, уз њу Народни универзитети, а седиште баш ту, где је и овај скуп одржан.
„Песници са села нису више беле вране ни у својима селима, ни у својој литератури — објашњавао је Добрица Ерић. Бар не онолико колико су били раније. Па ипак, још се не може рећи да су потпуно стекли своје право дисања, своје место под сунцем. Неки то досегну и јесу, али по цену какву не могу и не треба сви да плате. Иако су услови за афирмацију сада далеко повољнији, иако лептири наших песама већ прелећу границе завичајних башти и разнесе прах нашег цвећа и класија широм туђих атара, ипак многа врата су још затворена, многи иронични осмеси лебде над нашим сновима и нашим књигама које је, на жалост, још врло тешко досањати. И зато је (и не само зато, наравно) и потребно да се удружимо, да заједно један другом као што грнемо своје музе, да оснујемо не своје удружење, јер једно удружење књижевника већ постоји и не може их бити стотину, већ дружину, своју мобу песника и жетву поезије”.
Спора, дакле, није било, сви су за удруживање, и то баш ту, под рудничким венац одакле их је и највише. Али име, какво име дружина да има? Кад једна летља прође и овде не бисмо неког цвета сетили. И не само цвета, већ и симбола, и лепоте, и најпунијег смисла. Тако су се сетили сунцокрета. Сунцокрет је цвет који је највише везан за село, говорили су, о он је и цвет, и храна, и симбол, и лепота. Око њега се пчеле окупљају. Ето нам праве имена. Сунцокрет је и сунце, ми смо окренути и песми и сунцу, иједно и друго нас храни, и мало ко има права да присвоји његово име као ми, јер ми смо пуни њеса и он је пун нас. Сунцокрет — то је као да кажемо песник са села, на један необичнији, метафоричан начин.
Сви смо ми, коначно, помало сунцокрети, са ногама у блату и синови и плаховито вечито окренутим плаветнилу у некој надостварној визији. Снег је још на рудничким висовима, и магла јаругама попакује, а овде, у малој соби милановачког Суда ниче цвет сунцокрет. Није ли и то симбол нашег договора?
Тај „Сунцокрет” ће и одсад окупљати — све даровите песнике свих југословенских села, да их води на вечери поезије, да их објављује у сталном подлиску „Таковских новина” (уредник Добрица Ерић), да их препоручује издавачима и часописима. И свим срцем су прихватили Милију Јововића за председника, а Драгишу Витошевића, Живадина Стевановића, Добрицу Ерића и председника Народног универзитета, друга Отовића, за чланове Управног одбора.
„Први пут дајем реч перед оваквим скупом…” Таких је било више. Говорили су како су сеоски песници некад сматрани ненормалним маштарима, лудацима који лове птице у ваздуху а не гледају од чега живе. Михаило Брашић из Опарића и Момчило Тешић из Глумча код Ужичке Пожеге — седе косе, старине у шајкачи и чојаном оделу — Живадин Стевановић, заљубљеник у историју Груже, Александар Ђорђевић, лирик и надреалист, Боривоје Симић, горки самотник начански, и сви остали редом, причали су онако како и песме пишу, са чудном језгром и на бубрелој речи.
После подне су читали стихове. Да је сала била и двапут већа — пуна би била. Двадесет песника, двадесет судбина и прича. Исповедали су се пред ђацима и војницима, професорима и металцима, ратарима и официрима, конобарима и пензионерима. Сви су све стихове напамет знали. Ни збуњености, ни устезања није било. Говорили су као што пред собом говоре, пред мајком, пријатељем. Најстарији — Михаило Брашић, седам деценија напунио, најмлађи — Драган Сарачевић, основац.
— Ово наше никад се угасити неће, има ко да нас настави. „Ја нисам грешан, грешан, ја сам жељан свега онога што у чесми рекох”. И у том тренутку песник је говорио у име свих својих пријатеља којима је стих глад а љубав вечера. Сви су ту били пријатељи — и они пред микрофоном, и они у последњем реду који су их препознали: „Ено Воислава”, „То је Родољупчић син”.
— Откако сам у Горњи Милановац написала сам око двадесет песама. Мислим да је то доста. А све је то раније ћутало и тињало у мени — каже Милена Јововић, па наставља питају ме — како ти је постала та песма? Србо, шта би им ти рекао? Ја то не могу да кажем.
А Срба, Србољуб Митић из Стига, ни сам није сигуран: — Како је настала? Па тако, као што је настао свет. Као нешто што је морало да дође. Ко зна, можда је она у мени настала још од детињства. Можда сам је баш прексиноћ у том неком настајању. Можда је штета што је нисам пустио да још расте.
Испричали су се, изјадали. Растали су се да се поново састану, да се још договоре. Њихов нови град домаћин имаће увек места за оваке састанке. Кад се изнова виде, сваки ће имати нових прича. А дотле, нека ученици ће можда носити стихове Милене Јововић које је те вечери из претпоследњег реда чула: „… Само је јесен, са велик дрхт сјао над селима, као звездама, необорен на лику, кљуцала је тихо вечериње златне…” И свако ће од њих даље имати на уму опомену коју је неко на растанку рекао: — Велики посао смо обавили, само не бисмо хтели око нам ово још у почетку зариба!