Из шумадијског села до срца српске књижевности
Добрица Ерић (1936–2019), један од најзначајнијих и највољенијих српских писаца, рођен је у срцу Шумадије, у селу Доња Црнућа код Горњег Милановца. Син ратара Милоша и Радмиле, Добрица је читавог живота са поносом истицао своје порекло, тврдећи да је учио „мало школе и много заната“, али да му је највећи учитељ била сама природа Калипоља и Груже.
Између плуга и пера — Иако је своју радну и књижевну зрелост провео у Београду као професионални писац, Добрица се никада није одрекао земље. Остао је упамћен као јединствена појава у нашој култури — човек који је са истом лакоћом держао здравице у светским метрополама и обрађивао воћњаке у родном крају. Своју прву збирку Свет у сунцокрету објавио је 1959. године, отворивши тиме пут за више од стотину књига поезије, прозе, антологија и сликовница које су обележиле детињство и одрастање десетина генерација.
Књижевни и уреднички рад — Добрица Ерић није био само песник природе; он је био истински сликар детињства, љубави и родољубља. Његов рад са Душаном Радовићем у Полетарцу, уређивање часописа Расковник са Драгишом Витошевићем, као и дугогодишњи уреднички рад у кућама Нолит и Српска књига, оставили су неизбрисив траг у издаваштву. Био је и један од кључних сценариста златног доба југословенског стрипа (едиција Никад робом), где је кроз ликове Блажа и Јелице оживео српску историју за најмлађе читаоце.
Свестрани стваралац — Његове поеме и драмски комади извођени су на свим важнијим позорницама и радио-таласима, а песме су ушле у лектире, читанке и антологије. За књигу родољубивог песништва Разапета земља, коју је Добрица писао крвљу и сузама у тешким временима за свој народ, добио је чак петнаест значајних признања. Његово стваралаштво преведено је на двадесет страних језика, али је он сам увек тврдио да најбоље звучи под крошњама шумадијских јабука.