Има томе више од десет година, једне јесење вечери, када ме је пут нанео у Доњу Црнућу. Тражио сам неког другог, али су ми у сеоској кафани, уз лупање карата о го сто, рекли: „Иди код Милоша Ерића, његов син је песник.”
Тако сам, уместо у планину, залутао пред капију оивичену јабукама и шљивама. Очекивао сам неког сеоског лолу, обешењака који прекраћује време римама, а дочекао ме је младић — сувоњав, скоро дечак, са пегом уместо бркова. Био је то Добрица. Уз слатко од љуштених шљива, хладну воду из бунара и Милошеву „чисту каменицу”, ту у дворишту, упознао сам целу породицу Ерић.
Те ноћи, док ме је Добрица испраћао кроз манастирске забране до Враћевшнице, рецитовао ми је своје стихове „преко реда”. У том мраку, уз шапат монахиња и мирис јесењег дима, схватио сам: пред собом имам чудо. Његове песме нису биле само речи, већ само Калипоље преточено у звук.
Следећег јутра, док је сунце ударало са свих страна — оно што ће Добрица касније назвати „Црква Сунца” — затекао сам његовог оца Милоша самог под јабуком. Стари сељачки домаћин ми се јадао:
„Хоће Добрица у Београд, да студира. А коме ће овај божји виноград и земља остати? Кажем му, не иди. Тамо ће ти и песме постати варошке, а варошких је много. Неће више бити наше, сељачке.”
Милош је био изричит: нема попуста за песника. Буђење пре зоре, њива, рад, па тек онда бокал заслуженог вина и песма. Обећао је чак и нову кућу да му подигне, само да остане на својој земљи, да му град не поквари то „млеко и вино правог живота”.
Када се Добрица вратио, за трпезом смо склопили пакт. Он је обећао да ће остати веран завичају, а Милош је својом огромном шаком ударио о сто — кућа ће бити озидана, али рад на земљи остаје светиња. У тој атмосфери, док је ветар витлао лишће по столу, Добрица нам је из дубине душе рецитовао:
„Вечерас лампек риче код јаблана… одлагања нема: липс’о је коњ дана…”
Тада сам прелистао његове свеске и видео призоре достојне великог Бројгела, за кога Добрица тада није ни чуо. Било ми је јасно — он је већ тада био најкрупнији цвет у том нашем народном цветнику. Написао сам писмо Удружењу књижевника, и тако је Добрица и званично постао оно што је одувек био — глас ове земље.
Данас, деведесет година од његовог рођења, та Милошева „каменица” и даље има исти укус у његовим песмама. Добрица није отишао у варош да се изгуби; отишао је да вароши донесе завичај.