Шума

Олги

Јутро

Кршна дивљакуша златно чедо заче
с хајдуком, што царске дворе круна хара
Прхну рој птица: то секира наче
храст што памти јелене и лов цар-Лазара.

Одјек се ко кликтај орла испрелама
у ували, где бели лав закла црног вука
На букви пан сјаја, с фрулом и стрелама
кнез тишине спаљен на ломачи звука.

Отворих тор. Бруји хор. Стижу први гости
Ваздух куља у стаклени цвет плућа ко
течност
Ти, што трунеш у мраморној кули
пролазности
дођи да доживиш једну малу вечност!

Подне

У то доба језди кроз сплетове грана
зелен коњиц самотности, без узде и сенке
У седлу му дрема пијан витез дана
с детлићем место чекркли-челенке.

Човек са секиром, проју наде руча
на плочи, под којом змија жарка сања
У крошњи јеж сунца. Из жила млаз кључа
Расту копља стабала са барјацима грања.

То је оно доба кад пастирке везу
кокицама крви и липовог цвета
И док им се прикрадам, у белом кавезу
мог тела, млад, црвени тигар у круг шета.

Предвечерје

У овом часу свак жури да нађе
свој дом, где га чека вечера нежности
Жути бик с пропланка међу стабла зађе
па риче млазеве таме и светлости.

Сви су се брегови к долу туге нагли
Гутам шумски ваздух ко зреле малине
и лутам са девојчицом самоће по магли
жудње, где се назиру лепе развалине.

Сад се отварају каменчићи птица
Негде зуји аероплан. Ја осетих мо̂ру
и заплаках, а по мени паде прашиница
звука, што се безнадежно губи у простору.

Ноћ

Уђох у пусту крчму, већ у цвеће
тишине зараслу. Еј, ко ме то циља
Мој глас ко вихор зањиха дрвећа
Бичје око чула вреба шапат биља.

Крв Панове свирале мути бистра врела
Беже нежне звери кроз сребрно грање
Неко стоок вири иза стабала: то бела
вила равијојла иде на купање.

Њен дах узнемири јастребове младе
у мени и око мене прска зрео жир
Реших да јој свилену хаљину украдем
кад је скине и уђе у зелени вир!

1964.