Лутам и певам

Лутам по Србији као и некада
Од села до села, од града до града
По Србији наших потамнелих нада
Потуђених чобана и слуђених стада
Лутам и певам, тужан кô никада.

Градови прождиру градине и њиве
Воћњаке и винограде – своја жива плућа
По пустим селима још цветају шљиве
И јабуке око глувонемих кућа.

Суше се храстови столетњаци, суше
Брестови, кајсије, дуње, оскоруше
А купина, глог и разно растиње без душе
Штркља око старих кућа што се руше.

Кад год се нека стара кућа сруши
У заборављено име и презиме
Она се сруши и у мојој души
Где су све краћа лета, а дуже зиме.

Пресушују извори, стублине, бунари
Гавран дрежди на плугу а сова на сачу
И кад мраз стеже и кад сунце жари
Иста је студен у песми и плачу.

Нигде да видиш млађег женског створа
Од педесет лета, сем гошће понеке
Ни да чујеш бистри жубор разговора
Па чак ни жубор загађене реке.

Бели момци прежају црне удовице
Запарложена им поља невесела
Онемеле школе кô мртве кошнице
Зарђало и небо изнад пустог села.

Старице належу квочке у колевке
Жуте као јесење дуње код пушнице
Само гробља живну уз неме лелеке
На летње и на зимске Задушнице.

Ил када нека грешна стара душа прхне
Из воштаног костура у плаво безмерје
Па се цела безуба околина згрне
Да ждере до у тамно предвечерје.

А старци што личе на тужне монахе
Беру кукуруз, јабуке и грожђе
И млате презреле шљиве и орахе
Ни у цркву више нема ко да дође.

Расрбљени синови черече и крчме
Прапостојбину – кости и знамење
Својих предака, амајлије српске
Нашим душманима и то у бесцење.

А обезбожене кћери, веренице
Змијског цара што их мази издалека
Бљују по матери својој, бесцветнице
Змијски отров место материнског млека.

На сваком кораку бљешти латиница
Mini market, Gril, Franš, Casino, Sinema
Тек понегде светли наша ћирилица
Пекара, Суд, Печењара, Погребна опрема.

Покрштавају нам и језик разбраћа
А ми се поново братимимо с њима
Безглави кô пчеле без матице и саћа
Певамо и свађамо се туђим језицима.

Браниоце Свете Земље и Ордења
Нови власници коцкарница власти
Шаљу џелатима, а краљеве подземља
Дочекују и испраћају уз царске почасти.

Сваког дана свету показују мртве
Које стиже српска суза и освета
Јаме безбројнице где су српске жртве
Крију и од Срба и од целог света.

Моја земља личи на пијану лађу
Усред мртвог мора у које и тоне
Само нам још крчме светле у безнађу
Што веје кô црни снег из васионе.

Лутам по Србији, посребрена чела
Од града до града, од села до села
Са златокругом лептира и пчела
И обућом пуном праха и пепела.

Градови расту, села урастају
Све ређи су они димњаци што пуше
Стока не риче, ничији пси лају
По пустим воћњацима, а куће се руше.

Кад год се нека стара кућа сруши
У гроб домаћина, у оца без сина
Она се сруши и у мојој души
Која је већ пуна таквих рушевина.

Дању, жедно сунце, луталица стара
По руинама сеоским тумара
А ноћу млад месец с дивљим кучићима
Завија ко мршав пас над кућиштима
Па се над Србијом, на коју из тмине
Гракћу црне белосветске тичурине
И над језером библијске тишине
Разлеже васељенски лавеж месечине!