Божји двор

Ја, раб божји и грешан створ
С торбицом коже, пуном меса
И костију, уђох у Божји Двор
Кô да се попех на небеса.

Дочекаше ме у тами храма
Држећи златна кандила само
Сви наши преци, од Адама
И Еве, па све наовамо:

Велики жупан Стеван Немања
Растко Немањић ил Свети Сава
Седам краљева и један цар
Безброј деспота и жупана
И други, за које и не знамо
Што провирују из заборава
Са кружићима око глава.

Мале ми очи да у њих стане
Сва госпоштина и раскош царска
Претесна душа тамњануша
За оволико страхопоштовање
Бесмртна руко неимарска!

Дозволи ми, свече и царе
Да и ја грешан уберем грозд
Са Немањићке свете лозе
Која се пуза уз дуваре
И обвија свод по свод

Иконостас и распеће
Трочлани олтар и портале
И главно кубе, с којег узлеће
Голуб, поплашен крицима бронзе
И капљу црвене сузе на под
На рашке владаре и неимаре
Што држе жуте воштане свеће
И чувају своје драгоцење
Бели манастир Вазнесење.

Благослови свог тихог госта –
Једног од оних што рано седе
Дођох уочи великог поста
Који ће све да нас поједе
Да питам: шта од сјаја твог оста
Ван ових зидова, који не бледе
И зашто из двора таквог господства
Сиђосмо у колибе овакве беде!