Тихи урнебесник или Сунцокрет између сунца и срца

Бдим на тој жици. Још гори раница
што ме уочи заразе будила
Где сунцокрет изгрева, ту је и граница
између сунца, срца и лудила.

И мој двојник је, краљ пчела и птица
заљубљен у звезду, што му душу хара
којој никад не виде другу страну лица
и чија му љубав крв у прах претвара.

Лакше бих смирио разбеснеле јунце
него мозак, кад почне сазвежђа да кује
па ми се чини да и само сунце
са свог врхунца мој стих рецитује.

Рађање песме, кад нада класава
личи на муљање грожђа и на вршај
у градини маште, где се распламсава
између сунца и срца окршај.

А када лудо бикче бола буче
кроз врбак духа око крхког млина
појава песме наличи на сунчев
излазак иза драгих развалина.

И чим шарени облаци сна мину
ја назрем између срца, што још врше
и света, неку звездану празнину
изнад које се сви мостови крше.

Јер сунце једног ждере као ала
док другом спрема трпезу за славље
Неком је звезда и над љуљком сјала
а неком змије беху под узглављем

Свет је све плићи, што га гледам дубље
тражећ пут за лађу, пре но сунца зађу
На овом вашару најгрубље је љубљен
онај што нежност узима за грађу.

И боље бити и луда, но песник
где косе сјаје и мобари граје
Еј, ја сам само тихи урнебесник
што у крчми срца прави лумпераје.

Кида се жица и склапа раница
што ме (залуд) уочи заразе будила
Ту где зађе сунцокрет, била је граница
између сунца, срца и лудила!

1965.