Тек пао с воћке

Ја те не зовем, ја само мичем
устима, чија нема жеђ злати
врхове јабланова, које дотичем
прстима, дугим и танким ко влати.

Тек пао с воћке, коју сам брао
по дивној летњој непогоди
ни извор, жедан, не бих познао
да не наслутим твој лик у води.

Било би лепше да си још трава
што се таласа по мом дисању
Овако, нек ти бар моја глава
обасја име при крунисању.

Сад млади ветрови играју ује
у дупљама, где камичке крисмо
и свирале свих грана брује
то што корењу поверисмо.