Све вечерњији сваког јутра бивам

Све вечерњији сваког јутра бивам
стрепим да усред лета не застудим
Будим се тако ко да тек заспивам
заспивам исто као да се будим.

Кад лето слети, ко ће да се сети
безимених шума, кроз које се звасмо
Сутра ће неко златним српом жети
оно што ми јуче кришом посејасмо.

И кад ми срце умукне ко звоно
и зађе ова глава заљубљена
хоћу хладној земљи да дам само оно
што нисам могао телу твом, љубљена.

Сплети косу, с које сам росу посисао
Све што ће ми остати од жежених рана
то су венчић стихова и млада мисао
на места, твојим телом обасјана.