Сутон на брегу цвећа

Седим на Брегу Цвећа, на стени
Јуни месец љушка у крилу
предео преда мном што се зелени
ко наша поља у априлу.

По Брегу расте кржљаво жбуње
клеке, шипка, глога, јасења
и дивљих трешања што тек сад круне
бехар на крупне главе камења.

Око мене, из траве, вире
плаве крунице, плави дукати
неког цвећа што изумире
и што се више не сме ни брати.

Испод камења провирују
радознали шумски патуљци
да виде краве које мирују
у дољи као црни брежуљци.

Све је зелено, плаво, црвено
земља, небо, фарме, фабрике
само су краве скроз црне, ено
ко да су дошле из Африке.

Пред мојим лицем и пред птицама
испресецана асватлним друмом
пукла долина под пшеницама
с понеком фармом и брезовом шумом.

Гледам шумарке, њиве, ливаде
и питам се: шта ли раде
оне нестварне црвене зграде
што пропламсавају кроз бело пруће
и шта ли ћу ја овде — хиљаде
миља далеко од своје куће?

Само понеки бициклиста
заблиста стазом у сутоњу
или плавокоса јахачица
пројезди на црвеном коњу.

Осећам како са сутоном
расте и моја северна туга
па дуго гледам за авионом
што сече небо у правцу југа.