Долина пролећних мириса

Када смо ја и вршњаци моји
пошли у свет од траве и прућа
нисмо знали да нешто постоји
иза брда око наших кућа.

Мислили смо да само нас мазе
невидљиви творци дивних чуда
и да Сунце и Месец излазе
и залазе иза наших брда.

Свет је био, чини ми се данас
нов и чист ко прва љубичица
као да је створен само за нас
и за наша безазлена лица.

Сваки прави златокоси момчић
имао је свој лични поточић
а цурица што марамче везе
свог лептира уместо лепезе.

У Долини пролећних мириса
ја и моја чобанска дружина
играли смо школице и клиса
зуце, ује, ораха и вина.

Гледали смо како Петар трче
свог зеленка кроз поља пространа
Таманили воће и поврће
од трешања па све до бостана.

Јахали смо овнове звонаре
и плашили ђаке полетарце
Слепе коње и волове старе
претварали у Маркове Шарце.

Тумарали вазда с обе стране
реке Груже и са јасенова
скакали у плави вир код бране
где је било највише кленова.

Сваке ноћи ловили смо свице
што се роје у дудовој сенци
и виђали ђаволе, вештице
и вампире што пију крв деци.

Сањали смо Циганку Добрилу
која нам је прорицала срећу
Пућкарaли кукурузну свилу
и дерали јарца по дрвећу

Срели смо сунцокрете праве
и тад нешто поче да нас гони
да по ваздан окрећемо главе
према Сунцу исто ко и они.

Јурили смо дане ко јагањце
и тражили кључе за катанце
које нека тајанствена бића
крију око река и путића.

Понекад би дошло и до рата
против Шваба и других душмана
претворених у велика јата
голубова, врабаца и врана.

При повратку из бојева љутих
китили нас наш цар и царица
медаљама од белих и жутих
дугмића и металних парица.

Носили смо златне еполете
(ја догурах брзо до мајора)
Дворске даме и друге кокете
слале су нам пољупце с прозора.

Низали смо румене ђердане
од јагода, плели фине венце
од пољског цвећа за наше драгане
и правили свадбе и младенце.

Бројали смо гараве длачице
испод својих носева и трба
и гледали беле купачице
шћућурени у крошњама врба.

Фалили се Сунцу и Месецу
с нашим малим стидним женицама
што нам гаје многобројну децу
у трлама и воденицама.

Ја сам имô петнаест синова
и тринаест златокосих кћери
Двадесет осам булки и кринова
због којих ми још душа трепери.

Стресали смо росу калипољску
све док нису дани застудили
Док нас нису позвали у војску
док нас нису из сна пробудили

И одвели негде на крај света
одакле се још вратио нисам
у завичај јабуковог цвета
у Долину пролећних мириса.

А где је то? питаћете тужно
Тамо где дан најављују петли
и детлићи шаренкрилци – јужно
од мог срца које од њих светли!