Суботе мог детињства

Суботом је река Гружа текла
најбистрија испод густих грана
Суботом је моја мајка пекла
хлеб кисељак за недељу дана.

Наша хлебна фуруница стара
шћућурена испод криве зове
суботом је била пуна жара
и пекла је најслађе хлебове.

Још од зоре ватра је певала
пок чађавим шеширићем крова
под којим су потом изгревала
бела сунца пшеничних хлебова.

Било нас је десетак у кући
и сви смо се радовали белим
суботама кад хлебови врући
замиришу под воћкама зрелим.

Још се плави мајчина блузица
сашивена од парчета неба
и румени ружа њеног лица
над брдашцем миришљавог хлеба.

Хвала њеним рукама и хвала
тој зградици с црном капом крова
која нам је суботом рађала
бела сунца пшеничних хлебова.

По лицу ми ромињају кише
и снег кити као цвет од зове
мој завичај што ми још мирише
на суботње пшеничне хлебове.