Последњи Болани Дојчин

Последњи Болани Дојчин оде с мегдана
Лежи Душан Радовић четири године дана
на Новом гробљу у Алеји великана
Лежи овом граду на души тиха рана.

Оплеменио четрдесет генерација деце
и четири генерације траве
Али снегови људске зависти још нису
окопнели
У њега можемо гледати само одоздо и
забачене главе
ма како били високи и ма где се попели.

Умео је да ћути, да похвали и наружи
али не и да ласка
Речи су му имале укус хлеба и соли
Дружио се и с глумцима
али није знао како се ставља маска
а то сад знају и деца још у основној
школи.

Ако замислимо песништво за децу
као лук, сличан дуги
као мост са три стуба, онда можемо рећи
да је Змај његов први стуб
Душан Радовић други
(онај средњи највиши) а сви ми остали –
трећи.

Његово Срце и Језик ушли су у читанке
Његово име је заштитни знак
дечјих програма Радио-телевизије
а његово Добро јутро с крова Београђанке
још одјекује широм Шумадије и Панонске
низије.

Душан Радовић није једини Јунак наших
дана
који истовремено доби посмртни венац и
ловор
Али он је једини на Гробљу великана
коме ниједан градски званичник не одржа
посмртни говор.

Не знам који је Деспот владао тог месеца
ни откуд толико полиције
крај одра једног уморног дечјег писца
Знам само да су и деца и одрасли плакали
као деца
и просипали зрнца тамјана из својих
марамица.

Дебела књига би могла о Душку да се
напише
а може све да се каже у три-четири ретка
Попео се на врх Београђанке, само да се
надише
свежег ваздуха, и сишао тек при крају
свога века.

1988.