На Десанкином гробу

Вратила си се међу своје вршњакиње и сестре
липе столетне
које ти ћутке изађоше у сретање
Предала си тело њином корењу
а душу крошњама
у доба кад се спремају за ново листање и
цветање.

Како ће тек сад замирисати ова долина
и цела Бранковина
пуна, као и твоје песме
речног жубора, људских гласова и колске
шкрипе
у јуну месецу, кад уцветају липе!

Надали су ти се твоји славни Ненадовићи
што почивају у сенци
беле сеоске цркве
у ладовима липа, јабука и кајсија
кроз чије ћеш грање и ти од сад дисати
и на чији цвет ће ускоро замирисати
цела црквена авлија.

Препознајем по твојим песмама ове пределе
ове јасике, леске и врбе оседеле
од касног мраза
као девојка без мираза
Не видим одавде ни једну сеоску кућу
али знам да су куће скривене свуда око мене
по удољицама и воћњацима, где сенице
цвркућу

А видим четири гробља
самотна и скрајнута
два на брежуљцима, два у дољи крај реке
где су школа и црква
Око њих плави лептир твоје душе облеће
и баба марта љута.

Довршила си крст на земљи
који су започели твоји преци
у овом господственом селу
где мало касни пролеће
То је Божији знак који си носила на челу
скоро цело столеће.

Твој гроб је сâм у кутку црквене порте
на обрешку обраслом у леску
мали као кртичњак, велики као планина
прекривен каљавим пешкиром мартовског
снега
и цвећем што се шарени око њега.

Долазиће креје, веверице и свраке
и доносиће ти лешнике и орахе.

Завичајно дрвеће двори те као божицу
и служи ти јутрење и вечерње
Примила си одмах у своју вечну ложницу
свог касног земаљског сапутника и
чобанина
брата белих бреза, Сергеја Калужанина
који је и мртав на твоју земљу пристô
и над којим је већ више пута орах листо.

Туговала си често због привременог
растанка.

Данас су Младенци, предвечерње је доба
Ја стојим крај вашег заједничког гроба
и гледам свеже венце
и чини ми се да сам вам дошао на
Младенце
Сад ћете бити заједно без престанка.

Обишла си и опевала свет
и вратила се овде, одакле си и пошла
у ово присоје берићетно
под своје воће цветно
простодушна и мудра ко права српска
сељанка

И све ти јабуке и липе шапнуше Добро
дошла

А ја ти челом дотичем крст и кажем сетно
Лаку ноћ, и нека ти је земљица лака
највећа Госпо словенског песништва,
Десанка.

1993.