Девојачки плес на тргу Посејдона
Уочи мог повратка
у листопадни завичај
из зимзелене земље
док смо лутали по тргу
око Посејдоновог споменика
пресрете нас група младих Швеђанки
налик на прве каћунке.
Најлепша стаде пред мене
и поче нешто да ми говори
жубором шумског потока
а остале су стајале око нас
с лалама у рукама.
Боба ми брзо објасни:
Она се ускоро удаје
и сад вилени по граду
са својим другарицама
и тражи непознатог мушкарца
за последњи девојачки плес.
То исто ради и њен вереник
са својим друговима
у другом крају града.
Ако одиграм с њом
то ће јој донети срећу
Ако одбијем
био би то рђав знак
и морала би да плати вечеру
за све другарице
да би разбила малер.
Био сам збуњен
Нисам баш много окретан
Одрастао сам у колу
уз фрулу и хармонику
али сам ипак пристао.
Она је скинула бундицу
и остала скоро гола
само у краткој, провидној хаљини
као бреза обавијена паучином
Ја сам скинуо виндјакну
тек да и ја нешто скинем
и остао у вуненом џемперу
који никад не скидам.
Држао сам је у наручју
као киту нестварног северног цвећа
које никад нећу брати и мирисати
као руковет месечине
која за трен обасја моје лице
и моје позне године.
Било је предвечерје
Трг се окретао око нас
Гранитни Бог нас је гледао
Пролазници су застајали
девојке пљескале длановима
Једно сунце је залазило
а друго изгревало.
Кад смо саставили седми круг
(за сваки дан у недељи по један)
добио сам седам пољубаца од ње
у уста, у срце, у сунце залазеће
и седам лала од њених другарица
А Боба је њој дала
неколико металних парица
Такав је код њих обичај
И онда су оне отишле
а сунце је зашло
и над градом су блистала
бескрајна плава небеса
пуна оне љубичасте северне светлости
која се не може дочарати
ни бојом, ни речима, ни музиком.
Боби је било жао
што није понела фото-апарат
То се више никада неће догодити
А ја сам се питао
и питам се и сада
зашто је изабрала баш мене
код толиких мушкараца на тргу
И чини ми се да један делић мог бића
још лебди код Посејдоновог споменика
код Бога мора
и лебдеће тамо све док не заборавим
или док не дођем до одговора!
1990.