Повратак

Добро вече, добра зелена долино
и плави брежуљци, покапани вином!

Ево ме, опет, у мом родном селу
са једном новом браздицом на челу.

Драга кућа што ме у воћњаку чека
није више топла онако ко некад.

Братова слика много рано доби
почасно место у гостинској соби.

Први сумрачак већ се тихо мота
по нашој авлији и зриче крај плота.

Моја мајка Рада бди над својим гнездом
и разговара се са вечерњом звездом.

Оца тишти нека невидљива рана
па је сваке вечери лечи код казана.

Троје деце што ми се у крошњама смеше
три лептира бела — у свет одлетешe.

Моја драга више воли одсјај града
него сјај мог села и росних ливада.

Па ни ја, о туго, немам више моћи
да издржим дуго у овој самоћи.

Седам за своју софру ко за туђу
топли мајчин хлеб ми мирише на буђу.

Бежим у поље, лутам око шуме
сунцокрети ћуте, не препознају ме.

Гружа равнодушно преда мном жубори
нит ми се радује, нит ме више кори.

Овде смо Томо, Рићо и ја брали
ране трешње, с којим смо у свет полетали.

Мени та трешња још у срцу руди
а моји вршњаци сад су зрели људи

(Томо се већ шепури с првим унуцима)
па не могу више да се дружим с њима.

Полазим младим месечевим трагом
да се састанем са Вељком и Драгом.

То су моји нови другови ратари
добри калемари и виноградари.

Мада и по нашој коси пада иње
ми још беремо трешње и дудиње.

Да нисмо у души још помало клинци
можда бисмо сада већ били туђинци.

Млад месец и ми чак у Ћелијама
слушамо зрикавце под шефтелијама

И гледамо авион, што нас крадом снима
свиткајући међу небеским свицима.

Пијани од ове месечине сјајне
препричавамо своје мале тајне

И вијамо кроз ноћне винограде
невидљивог лопова, што нам дане краде.

Пред поноћ, сâм и сетан, посрћући
враћам се полако низ Орнице кући

А роса ми капље на образе вреле
и звезде се роје ко сребрне пчеле.

Силазим у дољу, где тужна и сама
бела кућа дрежди међу јабукама.

Само један прозор светли, као нека
крупна жута суза: то ме мајка чека.

Благ ветар што дуну ко да скиде чини
прошапута суво лишће у тишини

И мој стари јаблан баци ми у шаку
две-три жуте парице, ко неком просјаку.

Залепрша петао у крошњи ораха
залајаше негде кучићи од страха

Зацвркута звоно, осуше се зреле
будимке око куће невеселе

И једна румена у душу ми паде
знак да још има живота и наде.

Рекох брижној мајци да утули светло
Занело ме ово мијољданско лето

Опила ме луда месечина ова
па ћу да се шетам до трећих петлова.

Рекох јој где сам и са ким сам био
рекох јој да сам ноћас оздравио

Берући орахе, грожђе, кукурузе
па пожурих у ноћ, да не види сузе.

Пређох преко Груже и пођох без гласа
у шуштање лишћа и у лавеж паса

Да нађем бар Песму, док ми суза није
замутила извор, где зорњача пије…

1979.