Тужни положајник

Душану Радовићу

Једне зиме, на Божић, кад се зора
смрзла у снегу, а облизнила овца
и завијао северац као вук око тора
био је чудан пложајник у кући мога оца.

Бануо на Бадње вече и пожелео
да вечера с нама на жутој пшеничној слами
После је дуго пушио, ћутљив и невесео
и крцао орахе, с лицем у полутами.

На једном образу светлост, као лептир на
листу
други образ у сенци и колутовима дима
као да је пола био окренут према
детињству
а пола ка неким својим тамним вилајетима.

Сутрадан, с дреновом гранчицом на реверу
проџарао је бадњак, окићен варницама
и ваљао се по поду у мајчином губеру
да нам се тако хвата кајмак на карлицама.

Потом смо ломили чесницу, а снег је вејао
по нама и по њој, док смо тражили
знамење: елем
наш гост је нашао Срећу и тужно се
смејао
и јео погачу и кајмак, као да једе мелем.

Трећи дан је отишô, повијен, кроз дрвеће
и ветар, што се трудио да што брже замете
ланац његовог трага, од нашег кућног
прага
до аутобуске станице, те дубоке ранице

Његових стопа у снегу, све дубље и све
веће
што снег више пада и прави веће намете
у мојој души, где још наш положајник
пуши
Не знам да ли је однео коју мрвицу среће
али мени је оставио бар пола своје сете.

1988.