Свећа на гробу

На малом гробљу
код Кречана
где тице зобљу
зрнца тамњана
свежа хумка
ко жива рана.

С једне стране дрво без лада
купине, коприве и дивља зоб
С друге ливада и бела рада
а између њих Драгишин гроб
политиран воском од свећа
и затрпан венцима цвећа.

Близу њивице сунцокрета
далеко од престонице
и других градова широм света
где је светлело његово лице
одмара се Драгиша
неуморни радиша.

Близу му река Гружа и пут
родна кућа и капела
На истоку суцокрет жут
унаоколо гружанска села —

Порастурана ко дивља стада
што се скупљају у буљуке
усред воћњака и винограда
да лижу со из Божије руке.

Предео, створен за велможе
који га још за живота опи
па се сад пита: Благи Боже
шта ли сам тражио по Европи!

Никад тај призор, на граници
земље и неба, неће изблиза
видети његови познаници
из Москве, Лондона и Париза

Који, док овде капљуцају
сузе свећа по земљаном столу
безбрижно седе и пијуцкају
кафу, пиво и кока-колу.

Понеки уздах зајезери
сузу у оку и чашу у руци
и тада овде затрепери
пламичак свеће на свежој хумци.

Та свећа гори до у ноћ касну
у тамној дољи, где цврчак јеца
и кад све друге светиљке згасну
сем свитаца, звезда и месеца.

Та свећа гори и у свитање
и око подне, и кад уздаси
вечерњег ветра разнеже грање
Ко ли је пали, и да л се гаси?

Ту свећу пали дух, што пева
у седефастој кућици пужа
и она никад не догорева
ту свећу пали сама Гружа

Толико лепа, кад сунцокрети
плану у зори и смирају
да само због ње вреди живети
и стећи гроб у овом крају!

Лето, 1987.