Дукат на језику

Реч пријатељ, то је дукат на језику
Што даје сјај и одсјај људском лику.

Колико пута је уста запевуше
Толико златника у ћемеру душе

Благо свима нама којима је дато
Благо пријатељства, то сребро и злато

Које светли у мраку и греје на мразу
И које нам се види на образу!

Прави пријатељ, то је амајлија
Којом се штити кућа и авлија

Четврти светац наше породице
После славе, кума и Богородице.

Кад год сретнемо таквог пријатеља
Тај дан нам је празник, Ђурђевдан, недеља!

Има пријатеља што се ретко срећу
И сваки сусрет с њима значи срећу.

Неке пријатеље сваки дан виђамо
С њима се понекад чак и посвађамо.

Без њих не можемо ни пити ни јести
А једног нећемо никад нигде срести.

То је онај благи, тихи, непознати
Тајанствени чувар, што нас увек прати,

Знамо да постоји и душу нам греје
Ал не знамо ко је, какав је, ни где је.

И живећемо, тако, годинама
Не примећујући да је и Он с нама.

Само једног дана, кад душа задрема
Наслутићемо да га више нема

Да нас неко туђе, хладно око прати
И да нам ускоро треба путовати…

Нису нам једини пријатељи само
Они људи с којима сваки дан ћаскамо.

Има људи што нам се осмехну сунчано
Када их негде сретнемо случајно

И тај њихов осмех, што за трен позлати
Свет овај груби, цео дан нас прати.

Такви људи нам подмлађују наду
И душе, закржљале у бездушном граду

Где се рађа, уз помоћ разних ињекција
Новокомпонована интелигенција

Која олајава, охоло и дрско
Све што је људско и све што је српско!