Бунар пред нашом кућом

Наша кућа била је липа
Под њом смо јели, под њом спавали
(Бунар смо ноћу закључавали)
Још ми по лицу росу просипа
и још ме шкропе три Божја прста
водом испод бунарског крста.

Око бунара се обавила
ружа месечарка
дугокоса пузавица
и ваздан лепрша добра вила
моја мајка
с мајском ружом уместо лица.

Највише ми је живот вредео
док сам лебдео
у оној авлији у Шумадији
око бунара, с ког је крст пао
и под липом, на којој сам брао
сунчев сјај и цвет за чај
само то онда нисам знао.

Боже, колико ли сам воде
попио онде
и да ли у мом телу има
још нешто од ње
после толико лета и зима
сем мало песка у бубрезима?