Вишеградска балада

Пријатељу Милану Шушњару

Пада касно лишће и рани снег пада
По кршним брдима око Вишеграда.

Први мраз што ме жари по образу
Посребрни и Андрићеву стазу.

По њој песници узваници миле
(Они којима се корење не суши)

А над њима лебде Златиборске виле
И додирују нас крилима по души.

Танка измаглица загрлила цео
Вишеград као плави вилин вео.

На брегу црква, стара двеста лета
Столетна липа што нам тугу блажи

Шапатом лишћа, и мраморна чета
Младих српских ратника на вечитој стражи.

Рзав се сву ноћ умиљава Дрини
Млад, леден месец блиста у ведрини

И упире своју мртву беоњачу
У Земљу Српску и звезду Зорњачу.

Сад сени излазе из земље и воде
Да виде и чују жар-птицу слободе

Која пропевава у сумрак столећа
После дугог и љутог мраза србобрста

И најављује долазак Пролећа
И други Христов силазак са крста.

Гледамо димњаке који и нас каде
И слушамо српску химну Боже правде.

Голомразица озарила лица
Староседелаца и новопридошлица:

Преживели велики покољ и распеће
Светле кô божићне и васкршње свеће.

И ја већ видим, или ми се чини
Земљу-Христа с круном православне цркве.

Васкрснуо је Вишеград на Дрини
Источна капија Републике Српске!

А пада лишће и снег и ноћ пада
По крововима новог Вишеграда

И ретки шетачи ове тихе, мирне
Вароши над којом се пахуљице роје

Приљубе се кад их северац додирне
И убрзају све двоје по двоје.

Грли их ветар који витла густе
Ројеве снега низ улице пусте

Као бело цвеће што насипа стазе
По којима мртви ратници пролазе.

У тами Дрина, на Дрини ћуприја
А на ћуприји две сени: ти и ја.

Прошли кроз поља пуна сунцокрета
И срели се после много жарких лета

На лађи која никуда не плови
А испод које протичу векови…

Још једна ружа моју душу краси
Процвала ноћу у Вилиној власи

Где се, уз жубор воде и шумор горе
Светосавска песма орила до зоре!

1. и 2. зимничар 1996. године, у Вилиној власи