Балада о пчелици

Беше то, децо, прекрасна пчела
Брза ко стрела сунчевог зрака
Живљаше усред цветног предела
у малом граду пчелињака.

Она је увек у цик зоре
будила рој из слатког санка
Она је знала цветне бокоре
свих башта, поља и пропланака.

Њено криоце ваздан трепери
кроз плави зрак и румене боје
Матица ју је једне вечери
похвалила пред целим ројем.

Имала је и она мана
као и свака крилатица
Каткад, уморна, у смирај дана
пожелела би да је Матица.

И једног јутра та пчела дивна
предући свилени кончић звука
слете на чашу пуну вина
мислећи да је божур ил булка.

Уми се, огледну у вину лице
кину пар пута као од рена
а затим сркну две-три капљице
па одлете кô попарена.

Пред њом се створи чудесна слика
све се наједном скупи и смањи
а она постаде тако велика
да се и сама просто запањи.

Летела је као без главе
жацнула булку и плави звончић
Јурила децу, лептире, краве
па чак и један – авиончић!

Најзад, пијана и сустала
заспа… и усни како јој свици
светле над трпезом, јер је постала
Матица у некој златној кошници.

Пробудила се у росној вази
зањиханог ливадског мака
и није знала где се налази
и где је градић пчелињака.

Била је опет кротка и мала
Глава јој беше још пуна буке
Плава је месечина засипала
шуме и поља, свице и булке.

Високо изнад дрвећа, безброј
звездица трепташе, нежно и мило
Она помисли да је то њен рој
и прхну пресрећна у плаветнило.

И више њен глас не буди пчеле
док сунце иза брежуљка жмирка
И више никад цветне пределе
не прену њена јутарња свирка.

Само у ноћи, са једног пласта
док Месец зри ко сребрна пеца
види се како нека жућкаста
тачкица кружи око Месеца.