Писмо брату Добривоју

Драги брате, ево ме код трле, на слами
чувам краве и слушам како тече Гружа
Тај жубор ме подсећа на детињство, па ми
нека туга цвета у срцу ко ружа.

Сећаш ли се оног давног мајског дана
кад смо прву горку јабуку убрали
Гружа је протицала бистра, насмејана
а ми смо стајали тужни на обали.

Пратили смо те прво ја и мајка
после смо остали само нас двојица
Ти крупан, у новом оделу од шајка
ја крај тебе, ко неки Мали Радојица.

Путем кроз поље рикало је крдо
преко ћуприје су тандрљала кола
А тамо негде, чак за трећим брдом
тајанствени градић и велика школа.

Низ воду ниско летеле су роде
гледао си их са сузом у оку
– Што идеш… рекох. Шта ти фали овде
Ја ћу, сунца ми, сам да чувам стоку!

Усне су твоје задрхтале мало
и биле шапат и нешто још мање
Од тога ми је у глави цветало
неко нејасно детиње сазнање.

– Морам! рекао си. Ти се сада врати
Насмеј се мало, доста нам је плача
Ако се вратим, Бајо* ће ме дати
да учим занат код Здравка ковача.

Дао сам ти најлепшу јабуку будимку
и зајецао тихо на растанку
па опет пружио изгребану руку
и прошапутао: – Да купиш читанку…

– Откуд ти! – Брао купине у долу
Спустио си поглед полако у траву
низ моје руке: – Кад завршим школу
купићу ја теби хармонику, праву!

И отишо си кроз облаке неке
и зрикавци су плакали у трави
и плакале су врбе око реке
и плакале су птице у дубрави.

Сео сам на пласт миришљавог сена
и дуго гледао у оне маглине
Тек у смирај наиђе Бајо са кошења
и поведе ме кући – без батине.

Направио ми пуцаљку од зове
и мајка ми косу миловала меко
А ја сам гледао румене брегове
и плако… што си отишо… далеко…

Много бих волео да се малко врате
ти зелени дани клиса и школице
Толико за данас. Довиђења, брате
Прими пуно поздрава од брата Добрице!

1957.

* Тако смо звали нашег оца