Балада о најсјајнијем

Душку Радовићу

Једног лепог лета беше
један свитац у пшеници
Сијао је много лепше
и јаче но други свици.

Кад плане у жутом роју
све засени и надјача
као да у житном пољу
гори звезда вечерњача.

Једни су му се дивили
други су му завидели
трећи му се подсмевали
четврти га презирали.

Једном, чим је сумрак пао
отеше му неки свици
златни жижак поред међе
ал код њих је светлуцао
ко и други, чак још блеђе.

Вратише му три џамбаса
фењерчић, и он се вину
с њим у зрелу раж и сину
као звезда изнад класја.

Завидљивци потамнеше
један клас је записао
Беше лето и мрак беше
а свитац је дивно сјао.

Три дрипца се разљутише
зграбише га и разбише
затрпаше на бурумку
и прекрше лишћем хумку.

Па пођоше у до цветни
код три сестре, беле раде
ал стиже их пљусак летњи
и ни траг им не остаде.

А свичева мала хумка
по сву ноћ сја тако јако
као да ће из бурумка
да изгреје сунце јарко.