Свитац пшеничар и воденичар

У крилу једне поточаре
већ три недеље животаре

један млад свитац пшеничар
и један стари воденичар.

Пре тога је свитац лутао
светлуцајући по пшеници

а воденичар брашно гутао
и чамовао у воденици.

Једне вечери, тихе и просте
кад им већ беше самоће доста

старац позва свица у госте
свитац заволе старца и – оста.

Запали свитац жижак у души
бркатог старца, бивше делије

и од тада му жрвањ певуши
много лепше и веселије.

Удан старац џакове носи
просипа брашно и купи зрнца

свитац му дрема у снежној коси
и слуша песму његовог срца.

У сутон стари млинар вечера
а свитац му над софром сјаји

па су му тврди залогаји
слађи од меда и шећера.

Потом, кад попац дуне у фрулу
старац прилегне на ћилим траве

а свитац му запали лулу
и светлуца му око главе.

Тако живе у сенци иве
на коју слећу јата безбројна

свитац пшеничар и воденичар
два пријатеља нераздвојена.