Балада о грлицама

Већ ми на откосе свици долетели
а једна се грлица још нада мном вије
У њеном кљуну шарене се зрели
гроздови вечерње ливадске арије.

Писну кроз влаће змијаста оштрица
пресече гнездо од жутог корења
и у њему пет-шест тек излеглих птица
што не досањаше плави круг летења.

По трави прснуше јагоде црвене
Зар заклах ливадске звезде голуждраве
Грличине писке јеж прође кроз мене
и клонула рука слете у вир траве.

Пољем се разлеже рика једних крава
Шири се пожар свитаца крај зове
Кроз шуму траве жури чопор мрава
Пас јутра ће наћи само костурове.

Звони звоно сутона. Попци лудо вриште
Ветар лади ливадама запаљена руна
А грлица ми слете на косиште
с љутом капљицом клетве на врх кљуна!

¡953.