Аманет

На јабуци пред вајатом висе шаренице
пешкир и погача на волујском рогу
Бог лета ми претвара крв у меденице
да звоним на Илиндан на пшеничном стогу
жетелици с црквом тела, где калуђерице
њеног греха певају химне своме Богу.

Ја ћу рећи збогом пре вечерњег сата
нека ме још лепог целивају, брале
А знам да ће бити од воска и блата
све капљице кише, све руже и лале
Кћери, ти убери сунцокрет од злата
кад ми шуму маслачка на челу запале.

Мој брег у Калипољу китите игранком
Нек ми они, с којима сам певао и псовô
цркве жита подижу у спомен… О, тако
безазлен, чекићем греха ја сам ковô
једну златну звезду, што се зове Бранко
Калипоље — моје мало Стражилово!