Мој први сусрет с патуљцима

Још од малена ја сам желео
да се сретнем с тим створењима
али сам их тек сада срео
под скандинавским боровима.

Воштани, ружни, с чуперчићима
косе што вире испод марама
сви у вуненим џемперчићима
у чизмицама с другим сарама.

И сваки од ових кепеца
носи торбицу од зечје длаке
из које вире сићушна деца
што чаврљају као свраке.

Прво су нагло ућутали
као да се посрамише
затим су нешто шапутали
а онда се разгаламише.

Пели су се уза ме као
уз дрво и по коси вршљали
завиривали ми у џепове
и непрестано нешто брбљали.

А онда су нагло утекли
и у тишини бор је шумео
Нисам схватио све што су рекли
ал понешто сам разумео.

Тражили су чаробно стакло
које огледа изнутра, али
нашли су обично огледало
и зато су се разбежали.

Они су мали и ружни споља
али имају срце златно
и зато су велики и лепи изнутра
а код људи је често обратно.

Одрасли људи, вероватно
оно што они стално причају
не разумеју само зато
што их не воле и не признају.

Кад би се мало више волели
били би много мање тужни
Они би били и споља лепи
а људи не би били ружни
ни изнутра…

То су ми рекли, па утекли
а ја сам дуго, дуго ћутао
По небу бели облаци текли
гледао сам их и слушао
Све што су патуљци малопре рекли
велики бор је сада шуштао…