Брезове шуме на Унсали

На Унсали, која је грумен
злата у мору, зелени сужањ
расту сребрне брезове шуме
кроз које лутам кад сам тужан.

Свуд око мене бела стабла
с крунама које нежно шуморе
а над њима ко плава сабласт
небо у ком се огледа море.

Пуно ми срце и оба ока
бреза што се од неба плаве
као стотине водоскока
што избијају из младе траве.

У тишини, као у љуљци
тонем у тихи сан треперења
где ме чекају шумски патуљци
у кућицама испод корења.

Кад сунце зађе и ноћ потече
брезе нам светле око куће
па је до поноћи као вече
а од поноћи као свануће.

Безброј белих бреза светлуца
у свакој шуми у коју свратим
ко зраци неког сребрног сунца
што никад неће изгрејати.

Хвала ти, земљо, за ово мало
мора што ми је у срце стало
Хвала ти, море, за овај грумен
злата који се зове Унсала
И хвала највише теби, Унсало
за ове беле брезове шуме
које си за трен и мени дала!