Песма

Откуд пастирки
глас нежан кô свила
што пушта вреже у баште памети
и откуд песми грличина крила
да из њеног грла у мој слух прелети?

Кћи сунца и вира, принцеза Мисира
ових златних чаира, везана ланцима
росе око зглобова за влат и лептира
одрасла са свицима и са јагањцима
међ жалфијом и леском, зачарана реском
водом из белутка кроз пелен и смиље
што јој ври у лонцу под зеленом бресквом
дојки, где чекрке окрећу предиље
па кад јој куршум класа усталаса
булке крви, препуне заруделог жара
пређа гласа, оснурана у азур, прокласа
у вез развигора срчаних пожара!

Откуд пастиру
у свирали вила
што дражи вихоре и горе ремети
и откуд песми соколова крила
да из мог потиљка у твој врт прелети?

Син Бога лета, принц жарких планета
пољских сунцокрета, привезан зрацима
за земљина непца и ум лудог ждрепца
одрастао с воловима и са облацима
међ муњама и сеном, задојен студеном
водом, где се купаху паунице и виле
и где једном, док је спремао под кленом
соколе сна за лов на утве златокриле
обљуби, уз помоћ фруле и сокола
вилу, чија хаљина после киша пламти
изнад поља, па му се лепа равијојла
настани у свирали… А песма, запамти:

И јесте соко, с римом место перја
што прострељује запаљене честе
чије ће срце, у сјају предвечерја
откључати корење и мрави, о јесте
суметак анђела и ђавола, скупљи
од предела, што га у свој божур уви
пречами праскозорје у чеоној дупљи
и у цик наде опну свог мезгра прокљуви
и би птица, чију је крв сунце срочило
о чији се клик сви тужни месечари грабе
и чије гнездашце постаде мочило
за црвливије звезде и заразне жабе
Кроз прстен, где дуга трли лан, узлеће
и светли за сва племена и братства
Ко се не причести том росом, умреће
жедан у прозрачном вртлогу богатства.

У грлу свила
у свирали вила
вез-птица од кокица крви и памети
Еј, откуд песми и лабудова крила
да из једног века у други прелети?

Слика без лика, цвет никô из крика
последње потомче вулкана и грома
најдраже чедо срећног несрећника
што се још потуца, без круне и дома
Јер стече јој се глас клетве и казна
да звезде риља за баште свог биља
и да спозна безброј стаза, док не сазна
да ће само беспућем стићи до свог циља

Зачета у клици смрзнуте варнице
где презрени детлић своје срце кљује
искована у сјају тихе ковачнице
чији огањ и краљ пакла прижељкује
Бол јој даде име и склоност ка рими
љубав је обуче у раскошно перје
а лепота је кришом посестрими
и окрилати за лет кроз безмерје!

1965.