Рупељево

Стојим у сребрном винограду росе
срећан што пчеле мој мозак разносе.

Сунце ме вреба кроз прозрачну гору
што сам обљубио зору на извору.

Јутро се шепури ко паун у лугу
клечим док свлачиш хаљину ко дугу.

И ако ти је крв од биљног злата
ако умеш да береш невидљиво цвеће
уђи у Рупељево на северна врата
стани под прво дрво и видећеш:

Лава, где спава, претворен у мрава
у подножју стабљике, на чијем врхунцу
пламти цвет, румен и плав кô застава
окренут пчелињаку, што зуји у сунцу.

Пођи на ону страну, где изгрева
славуј кроз дрвеће, налик на храмове
и помислићеш да је баш ту Ева
први пут услишила речи Адамове.

У пећиници дупље крик се ори
Анђео у зачараном виру животока
Тужни пауни лептира и спори
слонови корњача дуж брзог потока.

Кроз јежа крошње, око чијег стабла
сплет змија љуби воћку, тек начету
док светлост и мириси пљуште кô из кабла
спазићеш пољанче, а на пољанчету —

Мене, где с њом у наручју, час летим
тихо изнад дрвећа, час по трави пливам
(Ти њу, додуше, не можеш видети
јер она је из рода вила — невидљива).

Овде је често, још као млад стрелац
лов ловио деспот Ђурђе Смедеревац.

Једном, док су кроз шупље јеленске рогове
соколари с пропланака туткали соколове
а момци из свите пекли дивљач и, о срама
загртали шарене сукње слушкињама
Он улови без стреле, сокола и хрта
младу вилу излетницу усред дивљег врта.

У једној урвини још стоји церина
под којом се љубљаху деспот и Јерина.

Ветар из стабла, зажарен ко стршљен
што им је зујао кроз кичмени пршљен
диже их високо изнад јужне стене
на висораван, међу срне и јелене…

А кад је олуја кроз њих продувала
около беше прелепа увала.

Нису ни слутили, пуни бубамара
ослушкујући звуке соколара
што допираху са жарких висова
кроз вејавицу мира и мирисова —
Да је деспот Стефан, под оближњим кленом
умро, јездећи за златним јеленом!

Било је лето и једна је шева
окретала небо изнад Рупељева.

Моје име изгрева из риме
ко росно лице јутра из пшенице.

Песма без риме пати и болује
ко стог за звездом, што спи у кремену
Шта би био летњи пљусак без олује
Грмљавина је рима невремену.

Песмо, обуци се у празничну риму
па да издржиш и лето и зиму!

Зреле ми пчеле у ушима зује
Разгрћем лишће ко ватру стишану
Ту, где сам некад ловио славује
сад мене славуји држе на нишану.

Обљубићу воду, змију на ледини
и дубраву, уочи страшне паљевине
само да се роди песма — тај једини
наследник моје луде краљевине!

Мој глас у шуми плави бунар дуби
Бол је изгревô, док сам срећан певô
Славуј ме уби: Песма мртвог људи
Сваки песник има своје Рупељево!

1964.