Добро вече, љубави моја

Добро вече, љубави моја. Да ли чујеш
једно срце на липи испред твоје куће
Плав од траве и река с којима девујеш
бојим беле облаке — барке лутајуће.

Ти сад спиш у цвету младе шефтелије
и латице падају по твом лицу бледом
И сва моја нежност нека се прелије
преко твојих усана, премазаних медом.

Говорим ти, ево, пред травом и цвећем
пред биљним моштима Еве и Адама
Говорим ти ноћас као пред распећем
иза ког ти стојиш, далека и сама.

Тама, а ти сама, бледа и висока
ко и све што мој ум у безумљу сазда
И кад паун прелети небо са истока
ноћ моја ће ова се наставити вазда.

Кунем ти се мирисом јабуковог цвета
чију сласт још нисам ни теби одао
Кунем ти се плодом земље и дрвета
под којим сам први пут у свет проходао:

Ја нисам баш тако тамно оболео
да разбијем срцем чело скамењено
Кад год сам волео — тебе сам волео
Све што рекох, беше теби намењено!

Звао сам те ја још са школских дудова
због тог зова изагнан из пшеничног раја
Мој питоми водопаде, моја лабудова
песмо, коју не умем да срочим до краја!

Две недеље година и јесте и није
Толико сам пре тебе у сунчев круг пао
Ти би можда процвала и много доцније
да те нисам тако помно дозивао.

Да ли чујеш, љубави, као што ја чујем
шумор липа око глувонемих кућа
Најбистрија међ рекама, које именујем
понорницама без извора и ушћа.

Ти сад спаваш у цвету младе шефтелије
осветљена мирисом и слатком вечером
и нек бар мој жежени дах ноћас прелије
твоје усне, премазане медом и шећером.

Сачекаћу поноћ, румен од смираја
Срешћу, знам и зору, ал не знам шта потом
Твој говор је свилени кончић, што ми спаја
изваљено стабло с лиснатим животом.

Кунем ти се оним звезданим сеоцем
где се селе заједно ружни и убави
Кунем ти се и овим златним кандиоцем
у којим светлуца крв наше љубави:

Ако ми прекину тај кончић, ако ми
Усуд отројичи дом, већ двапут рушен
смрт ће, црна невеста, да се полакоми
на прстен, што изгрева, по твом прсту
брушен.

Зато пази, љубави, кад видиш маказе
Нису баш сви дланови гнезда за сенице
Душебрижници ће да нам унаказе
душе, припремљене за сетву пшенице.

Говорим ти ово пред реком и шумом
пред пољем и брдом и пред изворима
још у блиском сродству са својим разумом
што се приближава вишим просторима.

Ја сад одох у ноћ, која ме запљусну
реком младих ливада, млеком бесконачним
а ти спавај спокојно и смеши се у сну
да не залутам у шумама мрачним.

Спавај у окриљу младе шефтелије
што просипа латице по твом лицу бледом
све док ти једно сунце не прелије
питке усне младим багремовим медом.

И сањај снег облака и шарена крилца
која твој сан подижу у висине без дна
Сањај златне кружиће свица око лица
што надлеће нека поља недогледна.

Сањај мирне јагањце што лижу белутке
Пожар боја широм дивљих перивоја
Сањај зимзелене завичајне кутке
где смо крунисали свет, љубави моја.

И сањај сва она села и градиће
проминуте у овом месечарству жарком
Једно златоруко сунце засадиће
и за нас баштицу с ружом месечарком.

Сањај, најзад, и оног што је ово спевô
занет плимом, која нам срца заострви
Све што ти сад рекох, потписујем, ево
перцетом умоченим у кап своје крви!