Лабудова песма

Виси нада мном преродио свемир
ко ли ће ноћас мој сан да насели
Опет су туга, стари гост, и немир
њен брат, за моју трпезу засели
Кад ми ти гости на конак наврате
оглођу ме прије зоре до костију
и обрсте ми воћке разгранате
Брани ме, Бранка, од ових гостију
Брани ме ведрим оком и нагошћу
тела и душе, жар-птице тог тела
Брани ме насушном јутарњом благошћу
за којом вапе чула ожеднела.

Ништа не може језик да ми спречи
ни будне звезде, ни очи заспале
да крене све своје кратковечне речи
против вечне тишине, по небу расцвале
Све ми се чини да ме неко зове
тамо, где ова жудња без наслова
склапа и расклапа поноћне цветове
Брани ме, Бранка, од тамних гласова
Брани ме кликтајем светлим и шапатом
што ми се ко врућ мед разлива по кожи
Жубором дисања и сребром и златом
које ти се на дну грлца таложи.

Куд год наумим, срешће ме дрвеће
и вода, што на месечини зебе
Ни један пут ми омилити неће
јер сви путују северно од тебе
Сто ми се стаза око ногу свија
и свака ми се травом умиљава
и склупчава се за мном као змија
Брани ме, Бранка, од стаза и трава
Брани ме мирисом огњишта и сјајем
варница, што сваки кутак душе росе
Бескрај потуцања пресеци бескрајем
мирног сна и тихим таласањем косе.

Почупао сам жиле и корене
да ми се тело слободно потуца
Све су ми стране света отворене
сем она на којој твоје срце куца
На тој се страни моја крв смирује
и претвара у хиљаду цветова
које луди ветар светом распирује
Брани ме, Бранка, од лудих ветрова
Брани ме дахом, уздахом и духом
руменим свитањем, плавим сванућима
Брезовим лишћем коже и ваздухом
што се расцветава у тесним плућима.

Пођем ти пољем, трава ме успава
Потечем реком — прекине је суша
Похрлим брегом — брег се обурвава
у бездан, где се мутни вал пенуша
Једино небом… али на тој страни
чека ме плавет, ти дивни намети
плавога снега, којим се Бог храни
Брани ме, Бранка, од ове плавети
Брани ме раним рујом и бледилом
најдражим бојама душе поабане
А одбрани ме земним зеленилом
које ми још боји шаке и табане.

Јесен, то моје најцветније доба
помами ми послушна чула на деобу
Није ми што не смем са тобом до гроба
већ што, можда, не смем с тобом ни у гробу
Опет ме гробови спопадају — језде
крилати гробови без мог благослова
над воденим гробом војводе Пријезде
Брани ме, Бранка, од гладних гробова
Но не брани ме сузом и лелеком
јаворових уста, извезених мачем
Против гробова је најбоље колевком
буклијама дојки и детињим плачем.

Све јачи ветар: све тише трепери
липа, под којом сам, уз ћаркање с југа
вечерао многе ливадске вечери
из месеца, као из златног заструга
Хлади се небо. Сваке ноћи бива
све студеније и земљи и мени
Студен се слива с берићетних њива
Брани ме, Бранка од ове студени
Брани ме срцем — живом жеравицом
Топлим ћутањем и усијаном речју
И својим здрављем — најлепшом здравицом
сунчевом изласку и мом средовечју!

Сâм себе тужим, сâм себи сведочим
Сâм од себе скривам се по тами скровитој
Болан и расточен ко болани Дојчин
излазим на мегдан судби виловитој
Млад за безнађе, стар за нову наду
која ми беше прва постојбина
стрепим да ми ноћи дане не издаду
Брани ме, Бранка, од ломних година
Брани ме соком, у ком ћу да калим
једино оружје — удове и кости
Пупољцима ме брани набрњалим
од неискуства, те ране мудрости.

Полуугашен, све помније зрачим
срцем, малим мозгом и плућним крилима
И све дарежљивије храним и облачим
костур, већ насељен многим бацилима
Куд оде крилати Зеленко мог здравља
што се ни поћерати не да, ни повести
Обдан оболевам, а обноћ оздрављам
Брани ме, Бранка, од шкртих болести
Кратку ноћ миљем, а дуг дан обиљем
испуни својим и у сан ми спусти
корпице дланова с лековитим биљем
које гаји свети Јован Златоусти.

Померају се границе мог ума
све ближе понору над којим се коте
побожни ђаволи очевог зулума
и грешни анђели мајчине доброте
Свену ми душа, венчић од босиља
због њених суза и његових жетви
Једно ме куне, друго благосиља
Брани ме, Бранка, од двоструких клетви
Брани ме клицом и родном смоницом
утробе, несвикле на пшенична слова
Троструким свитањем и кадионицом
душе, где се пуши тамњан благослова.

Бескрајна моја склоности ка рими
срочи берићетно небо и стеону
земљу, рад два бела анђела, који ми
сваки час долећу у дупљу чеону
Ја могу за њих, ал не могу из њих
да срчем млеч снаге, што ми срце сиње
прожима животом, учмалим за плотом
Брани ме, Бранка, од те чамотиње
Не брани мене бљеском и ловором
више ми приличи тужна људска глава
већ свакодневним присним разговором
што неимаре древне васкрсава.

Разведри лице: с неба нас гледају
два наша брата у одсјају ланском
Два просветитеља, што приповедају
неписменим звездама о сјају земаљском
Ми бисмо и за њих сјали, ал нам брани
поглед предвечерњих раноранилаца
и руља која се нашом глађу храни
Брани ме, Бранка, од тих бранилаца
Брани ми ово тело неокосно
меканом чесницом и тврдом десницом
и пуцњем пољупца, који се пркосно
разлеже овом земљом чудесницом.

Сваки леп дан ћемо кишама платити
Сунчаница лица више не припада
овим двема зеницама, што ће те пратити
и по ливадама, и после ливада
Кад зађем и кад на твом небу ведром
остане бледи пурпур мога лица
и кад ми споменеш име за катедром
брани ме, Бранка, од птица селица
Брани ме и онда, кад те будем чеко
претворен у росу, просуту по житу
кроз које ћеш, можда, у свитање неко
пронети своју косу валовиту…