Поноћна бајка

Довољно ми је да скрајнем са друма
па да ми сва гареж из душе ишчили
С једне стране река, с друге стране шума
преда мном брежуљци у прозрачној свили.

Збива л се, збиља, ил се само памти
призор догођен још кад је свет рођен
Та немушта свирка, та киша што пламти
небеска раж, кроз коју не могу да прођем.

Ливада, прострта пред поноћног госта
који хода, стрепећи да је не испрља
Крик буљине ожари врзине и оста
у ваздуху као невидљива мрља.

Разгрћем светлост и све ми се чини
да се небо нада мном диже и да неко
други носи моју главу по месечини
која ми мирише на мајчино млеко.

Под врбом свици, летеће знамење
Виловита тишина и звуци кржљави
Заслађена река пребира камење
и пас лаје негде у другој држави.

Приближен, коначно, нечем бесконачном
више нас земаљски атари не деле
Љубави моја, што бунцаш у мрачном
вилајету, наднеси се над ове пределе:

Да видиш зелену земљу у одсјају
њеног најнежнијег брата небесника
у тренуцима кад се препознају
срце природе и срце песника.

Дршћу дугокосе раките, овите
танком свилом и смерне у привидној тузи
Боже, зар још постоје ове лековите
ноћи, о којима шуште кукурузи?

Буја висока месечева трска
и дрхтури свемир, сажет у опалом
зрневљу росе, што нечујно прска
као бели бисер под мојим стопалом.

Ни цврчака нема да ми слух огребу
Тишина ће цео свет да надјасени
Ја у росном пољу, а месец на небу
Ко ли ће кога ноћас да засени!