Писмо жени

Олги

Теби нисам срицô оде и сонете
суза ми тек навади срце да сликује
Дао сам ти маслачке дечаштва, прожете
сјајем, због ког и сад много ризикујем.

Знам да нисам умео баш да осоколим
Био сам невичан ко трава, ко класје
Тада сам умео једино да волим
и отуд наше славно несугласје.

Признај мутном небу да сам преболео
оно плаветнило када сам волео
и змију у лугу и дугу над лугом
због вилинских витица, намењених другом.

Да ли си знала да цветам и класам
заталасан у твом зачараном кругу
Приметила си ме тек онда када сам
прострељен ластом препознао другу.

Рука ти ова руже не обнажи
ни росним дланом, нити бритком шаком
Туђи ти брегови увек беху дражи
него моје долине засејане маком.

Нити смо имали, нити смо умели
Сад имамо, али сад много умемо
Па кад већ лет ласта нисмо разумели
дај да бар ждралове ране разумемо.

Што ми глувљи, све је јаче шапутање
због којег смо боси с врелих брда сишли
То два крхка стабаоца стоје крај путање
знак да се нисмо сасвим мимоишли.

Светлуцајте нам, тужни лампиони
док се разилазе животи начети
Кад бисмо сад застали, свели би и они
зимзелени тренуци кад сте ви зачети.

Више не можемо да прекорачамо
све хладнији простор од тебе до мене
Нисмо ми два велика греха, ми смо само
једна мала грешка ове васељене.

Залуд смо чекали да се врате свици
у ове груди, пуне снежног иња
За нас више нема места у истој ложници
од других жена, људи и звериња.

После ће можда још мало кишити
по прстима који беру белу раду
Боље неку сузу и не услишити
него се лишити свог права на наду.

Самоћа је, Олга, зима пуста, долга
петнаест лета — петнаест намета
Између нас пенуша наша мутна Волга
и ми сад морамо на две стране света.

Опрости ми сузу пред којом не клекох
праштам ти жеравицу која ме још пече
Опрости ми тешке речи које рекох
опраштам ти нежне које ми не рече.

Опрости ми росне очи наше деце
опраштам ти пуор безбрижности њине
Опрости ми зелене ноћи и месеце
опраштам ти облачне дане и године.

Хвала на уздарју, какво никад нико
не може да срочи од цвећа и рима
Нек им Сунце поклони радости толико
колико ми пронесмо туге на плећима!

1972.