Срицање жене

И ове ноћи вреже вену
и врбе ми се у дољи чине
И ове ноћи ја сричем Жену
од росних поља и месечине.

Грли ме грање, милују влати
бела ноћ жање раж око луга
Само ме сенка прати и пати
раскош брегова и јаруга.

О, зрела земљо, дињо напукла
да постоји моћ неке теже
моја крв би ноћас привукла
бар једну жедну звезду на вреже!

Гори преда мном лишће и трава
и ноћ ме прска воденим чичком
А колико руку сад подрхтава
и склапа се над бледим пламичком.

Печи ме опет ко зна која
звезда, што је из роја пала
у предео, где се и моја
немушта жудња ућутала.

Кад би се сад у дољи створила
кô расцветана трешња белица
цела би природа проговорила
гласом славуја и препелица.

У стог младог сена да пирнем
букнуло би му жежено руно
Зелено дрво, које додирнем
освануће са жутом круном.

Сад бих сред пустих ливада клекô
и рикô сву ноћ у слух самоћи
Ништа ми није тако далеко
ко дуга коса у дугој ноћи.

Прободите ми срце врелим
и окујте га у хладно гвожђе
да више никад не пожелим
ту црну вињагу с белим грожђем!

И ноћас вреже дулека вену
и младе ми се јасике чине
И ноћас опет ја сричем Жену
од росних поља и месечине.