Стихови уз које је плакала и певала цела држава
Ако је тачно да песма истински живи тек када се запева, онда је Добрица Ерић вероватно најживљи српски песник свих времена. Његова поезија, дубоко укорењена у мелодију шумадијског говора, била је природни магнет за композиторе свих жанрова. Од најнежнијих дечјих успаванки до кафанских химни које секу душу, Добричина реч је деценијама обликовала музички идентитет нашег простора.
Мало ко зна да се иза неких од највећих хитова народне музике крије управо перо овог гружанског господина. Када је почетком осамдесетих година, у сарадњи са чувеним композитором Обреном Пјевовићем, написао песму „Девојка из града”, Добрица је створио антологијско дело. Ову песму, која је прославила Мирослава Илића, многи доживљавају као изворну, народну творевину, што је највећи комплимент који један песник може да добије. У њој је стало све: судар села и града, чистота ливада и заводљивост асфалта, исповест човека који је разапет између два света.
Међутим, Добричин музички траг не завршава се у народној музици. Он је био омиљени аутор дечјих хорова. „Колибри”, Миња Субота и Јован Адамов редовно су његове стихове облачили у ноте. Ко не памти музику из „Вашара у Тополи”? Његови стихови су имали уграђен ритам, тај унутрашњи откуцај срца који је композиторима олакшавао посао. Добрица није писао речи за музику; он је писао музику речима, остављајући нам у аманет песме које се не читају само очима, већ се певају пуним плућима.