Поводом девет деценија од рођења Добрице Ерића, преносимо његов култни интервју у којем је сумирао деценије певања, завичајни мајдан и борбу за част српског сељака.
У години великог јубилеја, враћамо се речима које најбоље описују лирског витеза из Груже. У време када су се припремала његова Одабрана дела у двадесет књига – пресек тридесетогодишњег стваралаштва сакупљеног из скоро седамдесет наслова – Добрица је са истом енергијом поручио: „Један велики период мог живота и песништва је заокружен, иза овога почиње нови, још изазовнији.”
Ваш поетски мајдан је неисцрпан. У чему је тајна те ваше зачуђујуће поетске енергије?
„Нема ту никакве посебне тајне. Ствар је у томе што се ја никада нисам удаљавао од својих корена и својих извора. Извор је у мени, у мом родном крају, у мом народу, у мом језику. Ја сам само један од оних срећних људи који су успели да сачувају дете у себи. То дете сам заштитио свакодневном игром песниковања. За мене је песма живот, а живот је песма. Песма је светлија страна плача, она је лек и одбрана. Кад ми је најтеже, ја певам. Кад сам најсрећнији, ја опет певам. То је та енергија која ме покреће.”
Често вас називају народним песником. Како ви гледате на ту одредницу?
„Ако то значи да ме народ разуме и воли, онда прихватам ту титулу са поносом. Ја и пишем за свој народ, из њега сам потекао и њему се враћам. Данас се неки стиде те речи ‘народни’, као да је то нешто превазиђено. Али ја мислим да нема веће части за једног ствараоца него да га његов народ осећа као свог. Моја поезија јесте дубоко укорењена у српску традицију, у наш језик и наш менталитет, али она је истовремено и модерна јер говори о вечним људским осећањима.”
У вашим песмама често провејава горчина због судбине српског села и народа уопште?
„Не може се певати само о лептирима и цвећу док вам кућа гори. Ја сам запевао о својој земљи и о свом напаћеном народу јер је то моја дужност. Раније су ме потцењивали што сам био сељак, што сам се без високе школе дрзнуо да будем оно што сам по рођењу. Као да је школа, а не дар, легитимација за доброг ствараоца. Сада ме неки потцењују, омаловажавају, мрзе ме, чак, што сам запевао о својој земљи. Зар зато што нас мрзе наши вековни душмани, треба да се мрзимо и ми сами? Свака част Хрвату који воли Хрвате, муслиману који воли муслимане, Мађару који воли Мађаре… али Србин који мрзи Србина, то ми је нешто несхватљиво и тужно.”
Шта за вас представља излазак „Одабраних дела”?
„То је свођење рачуна, али не и крај пута. Ових двадесет књига су моје лице и моја душа. Ту је све оно што сам радио деценијама. То је дуг према мојим читаоцима, али и према мом завичају који ме је изнедрио. Песмом славим живот, а песмом се и браним од свега што је зло и ружно.”