Верност извору и будно сањарење
Осврћући се на пређене деценије стваралаштва, још у време када је свој двадесети објављени наслов сматрао круном рада, Добрица Ерић је дефинисао свој нераскидиво рустикални пут. Иако је његов књижевни успон почео још 1954. године песмом „Сељаци”, он је и након двадесет година интензивног писања и живота у престоници остао доследан свом исконском бићу.
Тим поводом је истицао своју позицију уметника који не допушта да га градски плочник удаљи од корена:
„У Београду живим већ дуго, али стално осећам да моје биће не припада овом асфалту. Ја сам слободан уметник, а та слобода ми дозвољава да будем веран свом извору.”
Његов стил, често прожет етнографским мотивима, није био само ређање слика из прошлости, већ жива борба против заборава и брзине коју намеће савремено доба. Тражећи од читаоца потпуно предавање тој чистој, завичајној емоцији, Добрица је свој стваралачки процес објаснио као специфично стање духа:
„За њега је поезија нека врста будног сањарења, начин да се сачува оно што нестаје у брзини модерног живота.”