Поводом 90 година од рођења Добрице Ерића
(22. август 1936 — 29. март 2019)
Када се педесетих година у листу „Задруга” појавила песма „Сељаци”, мало ко је могао да слути да је то први траг једног од највољенијих песника које смо икада имали. Један младић, који је тада био матурант у Крагујевцу, читао је ту песму и, без много размишљања, рекао:
„Па ево га — моји другови песници не могу се ни упоредити с овим сељаком!”
И био је у праву.
Та прва песма, уместо да остане само успутна белешка младог аутора, завршила је у антологијама, не само код нас, него и у неколико страних, што довољно говори о томе какав је дар у њему већ био пробуђен.
Од тада па све до краја живота, Добрица Ерић је постао и остао један од најплоднијих и најчитанијих песника наше књижевности. Прву збирку песама објавио је 1959. године, а после тога, више од стотину књига поезије, прозе, за децу и одрасле, лирске прозе, драма, антологија, сликовница… прави лавиринт стваралачке енергије.
Има нешто чаробно у томе што се његове књиге, ма колико да су тиражне, ретко налазе по антикварницама. Као да их људи не дају. Као да их чувају, баш као што се чувају ствари које су ти некако драге и породичне. Чак и све оне књиге које је Добрица поклањао са посветама, нестале су у рукама пријатеља „на позајмицу”, али, наравно, нико их није враћао.
Својим песмама био је присутан у готово свим важним листовима и часописима, било би тешко уопште набројати где га није било. Као млад песник придружио се редакцији „Змаја”, са којим је деценијама сарађивао. А збирке као што су „Виноградар”, „Календар”, „Дуга над прашњавим стогом”, „Буклија”, „Вашар у Тополи”, „Славуј и сунце”, „Огрлица од граба”, „Од ратара до златара”, „Песме о свицима” постале су књиге које људи памте и препознају.
Често се поставља питање: како објаснити тај његов огроман и дуг успех? Сам број песама није објашњење. Лако би неко помислио да је то пука продукција, али код Ерића нема ничег механичког. Код њега је све нека природна распеваност, као да све што дотакне прелази у стих. Човек би рекао да је заправо живео у некој врсти сталне песничке будности.
Као да је био продужетак саме природе, све што је вредело у њој, он је знао да оживи, да врати у реч. Из њега је говорило село, оно право, старинско, тврдо и нежно у исто време; било је то село које је дуго ћутало, а онда се једног дана огласило кроз њега.
У његовом свету, жена је централна фигура: стварна жена, али и жена-чежња, жена-замисао, Вечна Жена. И није само стих његов печат, то је и слика. Свака песма као да у себи носи десетак метафора које би неко други тражио годинама.
Данас, када обележавамо 90 година од рођења Добрице Ерића, јасније него икада видимо колико је он посебан. Његове песме живе у читанкама, у антологијама, у нашем језику, у нашим личним причама и детињствима. Живе и у онима који су га читали, али и у онима који су одрасли на стиховима које је писао за децу. Добрица Ерић није био песник који само пише стихове. Он је био песник који је свет, онај обичан, свакодневни, претварао у песму. И баш зато остаје један од оних чије речи не старе.