Трлица

У зелена, бистра
јутра мог детињства
пуна шева, грлица
и неба без облака
будила ме трлица
из оближњег воћњака.

Та дрвена кобилица, с гривом
од кучине, до у позну јесен
на суцну под сувом белошљивом
жвакала је конопљу и ћетен.

Наша мајка Радмила
с њом је дане данила
крај ње је изгревала
крај ње омркавала
да би нас одевала
у поздеру спавала.

Сејала је, брала, киселила
трла, врла, прела, ткала, шила
и увек се радовала с нама
нашим новим белим кошуљама!

Кад сунце засија
кад се земља усија
кад ућуте грлице
и кад се дан одужи
тад залају трлице
на све стране по Гружи.

Мислили смо да је мајка срећна
да јој прија трличина песма
а она је своје лице крила
у мараму што је некад била
плава као небеса пролећна
и сузама квасила повесма.

Та дрвена керуша
њезина деверуша
што је вазда стајала
на суцну и лајала
та крезуба старица
најчешћа другарица
зној и крв јој попила
па чељусти склопила.

Нисмо знали у поднева врела
кад јој клону низ трлицу крила
да је наша мајка тада клела
своју мајку што ју је родила!