Трла у Калипољу

То је била кућица ко сена
две собице од прућа и блата
Једна соба пуна успомена
друга пуна ратарског алата.

Наоколо нигде кућа нема
само цветне ливаде, шумарци
кукуруза што на сунцу дрема
и пшенице где царују врапци.

Усамљена сред биљне пучине
с острвцима дулека и пеца
сва у тешкој свили паучине
сва у сјају сунца и месеца.

У њу смо се склањали од кише
и олује кад се дан натушти
и кад цело поље замирише
на пшеницу што на ветру шушти.

Ручали су у њој жетеоци
кад прокисне оближње дрвеће
и крили се девојке и момци
да миришу неко тајно цвеће.

Око подне кад стока ладује
скупљао сам у трли дружину
Играли смо тутумиша, ује
и делили медену ужину.

Понекад смо ту и ноћивали
пијани од сунца и плавети
и сву ноћ се у тами скривали
од шишмиша и других авети.

Недељом је у моју трлицу
долазила с оне стране Груже
чобачница с булкама на лицу
с киком дугом ко пшенично уже.

Вртели смо точкиће од плуга
и скривени од других чобана
јели сир и кајмак из заструга
и вадили трње из табана.

Једном тако док су идилично
цвркутали врапци око крова
десило се нешто необично
десила се реч са седам слова.*

Беше лето и трла је при том
раширила невидљива крила
лепршала тренутак над житом
па слетела где је и пре била.

Од тада сам у плава сванућа
поврљао много жита зрела
али мала калипољска кућа
више никад није полетела.

* Пољубац