Имао сам једног брата

Имао сам једног Брата
сунашце му беше лице

Глас нежнији од шапата
младе траве и пшенице.

Мада беше изузетак
по лепоти и говору

Сад је само плави цветак
у саксији на прозору.

Имао је чело бистро
имао је очи жарке

Имао је Срце чисто
ко цвет руже месечарке.

Мада беше наша дика
најумнији међу нама

Сад је само тужна слика
што нам светли по собама.

Имао сам једног Брата
сањали смо исте свице

Престао је пред крај марта
кад почињу љубичице.

Мада беше ко пô брега
где чувасмо некад стоку

Сад је само зрнце снега
што се топи у мом оку.

Танке црне науснице
скривале су бисер зуба

Да ти никну зазубице
А руке ко два голуба.

Мада знаде да задиви
и речју и ведрим оком

Сад је само невидљиви
гост за нашом софром горком.

Имао сам једног Брата
а сад имам једну тугу

И кроза њу гледам јата
која лете према југу.

Мада беше живи пламен
који нам још лица краси

Сад је само сиви камен
на брегу, где дан се гаси.