Добрица и Добривоје

Да ми је још једном сићи
у дољу где цвеће броје
златокрили лептирићи
Добрица и Добривоје.

У тој дољи, где се слише
многе кише, још постоје
она чуда која снише
Добрица и Добривоје.

Мала река око које
стогодишње врбе стоје
љушка бродић у ком плове
Добрица и Добривоје.

Бик велики ко планина
још таласа перивоје
где дршћу два чобанина
Добрица и Добривоје.

Дао бих све векне беле
за корицу оне проје
због које још мегдан деле
Добрица и Добривоје.

Нема више оне трле
у којој се звезде роје
и пред којом сунце грле
Добрица и Добривоје.

Али има још кап наде
у ливаде чарних боја
које могу да подмладе
Добрицу и Добривоја.

Све чешће се с брда чују
трубе од коре, кроз које
један другог довикују
Добрица и Добривоје,

Повратила стара мајка
златан глас и рујну боју
и певуши из прикрајка
Добрици и Добривоју.

Ено оца – дичног косца
на челу косачког строја
Још он баца на свог вранца
Добрицу и Добривоја.

Стриц, ратник са седам рана
изрешетан у пробоју
маше са Кајмакчалана
Добрици и Добривоју.

Стрина сама са свињама
и живином – пече проју
и питу са дудињама
Добрици и Добривоју.

Три сестре и брат од стрица
отхрањени баш том пројом
и питом и песмом птица
с Добрицом и Добривојем –

Још жњу јечам и пшеницу
крај реке, где стадо поје
и где граде воденицу
Добрица и Добривоје.

Залуд срце у њу свраћа
док по свету мељу своје
неспокоје зрела браћа
Добрица и Добривоје.