Задушнице

Тог дана се сви на гробље селе
да и своје мртве развеселе.

Младе жене и седе старице
носе пуне, тешке котарице
а мушкарци торбе и балоне
Биће јела и пића на тоне!

(У новије време по селима
живи вуку понуде мртвима
у колима и на тракторима).

И увек на наше Задушнице
сија сунце и цвркућу птице
Зимски празник, а време сунчано
па се питам да л је то случајно?

Свака кућа у мом малом селу
има овде свој кутак, парцелу
где нас знани и незнани преци
ишчекују дванаест месеци.

Скупише се сва блага земаљска
на ивици између два света
Сваки гроб је ко трпеза царска
пролама се земља од терета.

Најстарије мушке руке
преливају и каде хумке.

Ретке пчеле трепере и зује
око тужних порцеланских слика
За њих народ потајно верује
да су душе драгих покојника.

Безброј жутих миришљавих свећа
пламти испод столетног дрвећа.

Тада ова задушничка моба
крене на пир од гроба до гроба
Колко душа у баштама раја
толико и масних залогаја
и бар трипут толико гутљаја.

Верујући да приносе жртве
ждеру живи за све своје мртве.

Кад сви оду, по гробљу сеоском
где пламте још ретки каранфили
прошуња се понеки пас с коском
и спусти се ноћ у црној свили
на гробове покапане воском
још тужније него што су били.