Бадње вече

Која ми је златоглава,*
Оно ми је бадње вече!

Чим потамни снег
потцикујући
скупимо се сви у старој кући.

Стриц уноси парчиће бадњака
и честита Бадње вече, а мајка
стоји поред огњишта са ситом
и посипа га радошћу и житом.

Потом отац изрони из таме
са бременом миришљаве сламе.

Стрина квоче, а ми пијучући
растурамо сламу свуд по кући
и тражимо орахе и шећер
при светлости лампе или свеће.

После тога приводи нас мајка
до огњишта где бадњак већ гори
да лижемо со и мед с бадњака
и да при том свако изговори:

Ми љубимо бадњачиће
наше овце јагањчиће!

На крају, у топлој полутами
вечерамо на пшеничној слами
Посни пасуљ с биберовим жаром
засладимо питом пиринчаром.

А над нама лебди златна сенка
печенице, што нас једва чека
с оне стране ноћи озвездане
па поспимо, да што брже сване.

• Из Вуковог Рјечника.