Животопис

Брдо до неба
и дô кô рака
где може и воћка и клас и пчела.
Три брата храста, три столетњака
стоје на јужној капији села.

Сви смо ми овде помало род
по сунцу што нас исто пече,
по страху с којим чекамо плод,
по реци што нам кроз живот тече.

И сви друкчији,
Ал баш зато судбина нам је углавном иста
и ма колико будни бућкали блато,
у сну су нам увек небеса чиста.

Славни по песми – по псовци сочној
и жедној души, тој живој рани,
куће нам на источној,
а гробља на западној страни.

Бем ти сваког цара с динара
тапије, менице и крштенице,
бем ти лик светог млинара
утиснут у свако зрно пшенице,
бем ти крв крви,
бем ти кост кости
и со на софри;
Боже ме опрости.

Дувају ветрови из вучије коже
и расипају житишта клица.
Помози Боже! Што човек може
то не може ни мрав, ни птица.

Пасторчад судбе и деца деце,
још од малена примамо мандат
чувара огњишта што вечно тиња.
У седмој години вртимо пеце
и живот нам је раван кô Банат,
над којим златна киша ромиња.

У двадесетој
печемо занат код белих удовица и бесцветница.
У петнаестој салву славимо
славу славимо, децу правимо,
правимо синове, кћери рађамо
и ни од чега не зазиремо;
рођеног брата камом гађамо
и прва брда назиремо.

Вино пијемо, тугу кријемо,
у туђој дупљи гнездо свијемо.
Године лете, звезде прете
Земљи што од нас чини робове,
од двадесете до тридесете
копамо ровове и гробове.

С ђаволом ортачимо и коначимо
под ведрим небом, том вечном крушком,
увече жену опкорачимо,
у зору испадне војник с пушком.

У тридесетој већ смо старци
мрки и снени у својој сени,
у сенци очева и синова земљу ријемо,
небо бријемо,
брчиће штуцамо
у вис пуцамо,
с мене на уштап жене туцамо,
пред црквом клечимо,
ракију цевчимо
којом ране лечимо,
над кућним прагом наднесени
кô преродила лоза винова.

У четрдесетој
брке чупкамо
и унучиће што нам се пењу по грбачама,
нежно цупкамо
и причамо им о ордењу,
о том једином благу што звечи,
у буђавим буђеларима наших речи,
кô неважећи старци
стопарци.

У педесетој
брке сучемо,
брке сучемо, жене тучемо,
понеку ручконошу на зор свучемо у кукурузу
и крв вучемо уз брда све већа и тврђа,
по којима се већ хвата рђа.

У шездесетој, подмлађени
вијамо женскиње кô дивојарци
и завођени тим позним ловом,
заборавимо небо над главом,
заборавимо муњу над кровом
и земљу обраслу сунцем и травом.
Засладимо неком младицом
горки век што нам опет омили,
кô предвечерје под садницом
коју смо сами накалемили.

Потом почиње друга
и дуга старост.
кô шетња кроз бивши врт.
место славуја зивка нас вуга
и смрт нам нањуши траг кô хрт.

Приметиш,
ласте се враћају с југа,
а свуд у теби још веје снег.
Додирнеш срп и ручице плуга
и љоснеш о земљу кô шупаљ тег.

Негде на брегу скочи чворуга
и белег страшне земаљске красте
над којом дан-два ромиња туга,
па на послетку и то зарасте.

И док се у нама гусне мрак,
ведра земља кô крава на сунцу дрема
и бљеште стабла кô женска бедра,
међу којима нас више нема.

Па зини једном, гладна ледино!
Живот ће и после нас неко ткати
и наша крв ће бити то вино,
којим ће колаче преливати.
Од свих чекања
смрт је једино што ћемо сигурно дочекати.

То није крај
већ бескрај
где стижеш покапан воском и вероломством,
пакао и рај су ту, много ближе,
гроб без потомства и гроб с потомством
кад их извезе достојно име
и очи залије корен словима
и крстаче се сирове приме
и роде ко трешње по бреговима.